ЦРЊАНСКИ ЈЕ БИО НЕПОТКУПЉИВ: Професорка Горана Раичевић, ауторка монографије о великом српском писцу која је награђена "Лазом Костићем"

МИЛОШ Црњански имао је 27 година када је 1920. продао очеву кућу и отпутовао у Париз на студије у жељи да напише докторат о Лази Костићу.

Фото Приватна архива

Животне околности су га омеле, докторат није написао, али је доцнијих година истицао да Лазину песму "Спомен на Руварца" сматра најлепшим изданком романтизма свих европских литература.

Ово је само један детаљ из научне монографије "Агон и меланхолија. Живот и дело Милоша Црњанског" Горане Раичевић, професорке на одсеку за српску књижевност и језик новосадског Филозофског факултета. Монографија (у едицији "Академске књиге" и директорке Боре Бабић) на 767 страница, награђена је на недавном Сајму књига у Новом Саду признањем "Лаза Костић".

Двојица великана Црњански и Костић спојени у вашем делу и у овом престижном признању. Преплет судбине?

- Црњански је изникао из традиције српског романтизма зато што су ови песници, као и он сам, с једне стране неговали индивидуалистичку, а с друге колективистичку осећајност. Био је својевремено јако огорчен што су критичари попут Јована Скерлића и Богдана Поповића оспоравали вредност поезије Бранка Радичевића и Костића. Лазина политичка борбеност и стваралачка као и животна меланхолија препознатљиве су и код писца Црњанског.

Фото Приватна архива

Фото Приватна архива

Са каквим сте се искушењима суочавали током рада на монографији?

- Када желите да напишете овакву књигу, морате да знате све: а то значи да није довољно само прочитати целокупна дела једног аутора, у овом случају Црњанског, и оно што је о томе раније писано. Морате познавати историјске и политичке околности, доћи до целокупне доступне преписке, ишчитати мемоарске књиге његових савременика, а да не говорим о томе колико је важно да се наслути онај скривени, дубински слој његове личности.

Црњанском, за његовог живота али и касније, приписују се различити негативни судови, везани углавном за његов идеолошки став, али и за карактер. Ко му је све био ненаклоњен?

- Управо његова личност, а мање стваралаштво, била је на мети критике различитих људи који су и сами припадали различитим друштвеним миљеима и идеологијама. Не зна се заправо ко га је више мрзео: припадници српске емиграције или комунисти. Открити правог Црњанског, оно што је он стварно био као човек и стваралац, представљало је велики изазов. Можда је нескромно, али ја мислим да сам у томе успела, да је мој Црњански, "прави" Црњански.

Може ли овакво штиво бити подједнако занимљиво и академској и широј читалачкој публици?

- Уверена сам да може. Ово је прича о животу човека - великог писца, животу који је сам по себи био занимљив, јер сведочи о најзначајнијим догађајима 20. века. Различити читаоци могу у њој да пронађу различите нивое: од приватног живота, преко политичке биографије, до анализе основних идеја и осећајности његове поезије и прозе. Први пут све ово обједињено је на једном месту и говори колико о писцу Црњанском толико и о нама самима: о историји српског народа у 20. веку из перспективе једне људске судбине. А ја се надам да сви ми желимо да откријемо ко смо били, ко смо сада и куда идемо.

Фото Приватна архива

На која нова, до сада недовољно осветљена места у биографији Црњанског, сте наишли у истраживању?

- Да поменем, на пример, његов однос са Миланом Стојадиновићем, председником Владе Краљевине Југославије (1935-1939). Историчари су, на основу "Ембахада", тврдили да је Стојадиновић био једини човек коме се Црњански у овом мемоарском делу, у којем се сећа свог службовања у дипломатији, није подсмехнуо, да му се штавише целог живота дивио. Међутим, из њихове преписке (1952-1956), када Црњански постаје лондонски дописник Стојадиновићевог економског листа који излази у Аргентини, види се да, упркос томе што ради за милостињу, за мали новац који углавном пристиже са великим закашњењем, Црњански не подилази свом "шефу". Напротив! Милош Црњански је био непоткупљив: био је гладан тамо у Лондону, али се није понизио ни пред ким.

Које периоде живота Црњанског бисте издвојили као најинтересантније?

- Био је велики путник, радознао дух, са једне стране. Са друге, био је лојални службеник државе коју су желеле да сруше различите идеолошке и политичке групе. Пошто је био Србин рођен ван властите државе, он се за југословенску краљевину грчевито борио, уређујући 1934-1935. лист који се звао "Идеје" и који је, када је основан, заступао идеологију тзв. интегралног југословенства. Због тог листа, који су његови пријатељи-комунисти назвали фашистичким, Црњански је остао у Лондону све до 1965. године, јер се плашио да ће допасти затвора као многи неподобни интелектуалци.

Имају ли упоришта поједина мишљења да је био параноичан?

- Трећину свог живота он је провео у туђини. То је било тешко време, он и његова супруга били су и на ивици самоубиства. Није само немаштина била погубна, трпели су и психолошку тортуру. Неки су говорили да је Црњански био параноичан. Међутим, та "параноја" није била безразложна.

Шта кажу писма - јесу ли Црњански и Андрић били у некој врсти пријатељског односа?

- Писма Црњанског Иви Андрићу су, захваљујући Андрићу, сачувана. Андрићева писма Црњанском - не. Изгубљена је чак и једина разгледница коју је Андрић послао из Рима. На основу неких других Андрићевих писама види се да је њему било стало до мишљења Црњанског па и пријатељства. Андрић је исто тако био свестан талента и вредности оног што је Црњански написао, као и огромне разлике у односу јавности према њиховом делу. Андрићева каријера је ишла глатко, слављен је и хваљен, а Црњански је, како је то рекао један од његових биографа, до свега долазио тешко. На крају живота, Милош Црњански је говорио да нема пријатеља. Да најбољи пријатељ - не постоји. Његова удовица је као јединог његовог животног пријатеља наводила Мађара Ђулу, којег писац од детињства никада више није срео.

Од колике је важности управо у овом и оваквом времену неговати сећање на наше великане?

- Ми волимо да цитирамо странце - Черчила на пример, који је изрекао ону чувену тезу да у рату не би било шта да се брани да нема културе. Али и наши интелектуалци писали су о томе још у деветнаестом веку. Владимир Јовановић, отац Слободана Јовановића, рекао је, на пример, да је за опстанак једног народа много више од војне силе важан морални принцип који је постављен у култури и којим се као припадници тога народа руководимо. Ако упознамо великане које смо имали и вредности за које су се они борили (активно, енергично, бучно, или тихо, препуштајући се сумњи и меланхолији) можда ћемо више заволети себе. А то нам је, као и објективно, критичко сагледавање нашег кретања у историји, данас и те како важно и потребно.

Препоручујемо

Култура

0 8

ИТАЛИЈАНИ СЛАВЕ ЦРЊАНСКОГ: У малом месту Сан Вито ал Таљаменто недавно отворена стална изложба посвећена српском писцу

26. 11. 2020. у 09:33

Србија

0 0

У ЧАСТ СЛАВНОГ МЕШТАНИНА: У селу Иланџа обележен „Дан Милоша Црњанског“

27. 10. 2020. у 19:07

Култура

0 1

СВЕТ СЕ ОКРЕНУО НАОПАЧКЕ: Милисав Савић о роману "Пепео, пена, шапат", чији је главни јунак Црњански

29. 09. 2020. у 11:17

Србија

0 0

РАВНИЦА ИЗНЕДРИЛА ВЕЛИКАНЕ: Промовисана монографија о ликовном стваралаштву Врбашана од 1900. до 2017.

28. 03. 2021. у 08:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације