ПЕСНИЧКИ ГЛАС СА ЗИДА СМРТИ: Антологијски пресек стихова насталих у време НАТО бомбардовања

Миливоје Павловић

23. 03. 2021. у 10:08

ПОВОДОМ годишњице бомбардовања Србије од снага НАТО, Асоцијација "Српска веза" објавила је антологијски пресек стихова српских песника насталих као орфејски и патриотски одговор на насиље. Под насловом "78 дана апокалипсе - песме пркоса", ову књигу приредио је Миливоје Павловић. Одабрани стихови шездесет истакнутих песника из Србије, Црне Горе, Републике Српске и дијаспоре доносе се паралелно на српском и енглеском језику. Препев на енглески дело је Лазара Мацуре. Књига садржи и избор антиратних графита насталих у периоду од 1999. до данас. Уредници ове антологије су Александар Влајковић и Душан Миловановић.

ПЕСНИЧКИ ГЛАС СА ЗИДА СМРТИ: Антологијски пресек стихова насталих у време НАТО бомбардовања

Фото Архива

У старих Латина давно је настала узречица о ћутању муза за време рата (Inter arma silent musae). Српско културно и песничко памћење сведочи да наша пркосна муза не ћути ни у најтежим околностима, доказујући да су Срби не само небески, већ и необичан орфејски, песнички народ. Старе књиге, манастирски записи, стећци и зидови (чак и затворски - сетимо се Принципа), нуде нам мноштво доказа о лирској плодотворности патриотског осећања и у најтежим условима. У годинама и вековима борбе за слободу, српски песници давали су одушка родољубивој инспирацији, остављајући потомству неизбрисиве трагове високог ступња остентативне моралности, оданости роду, дому, истини и правди.

Злог пролећа 1999, кад је 19 економски најразвијенијих земаља Запада, у акцији цинично названој "Милосрдни анђео", током 78 дана и ноћи, изручило на Србију више од 25.000 тона најразорнијег експлозива, српско песништво препознало је у агресији своју аутентичну тему и побуду. Избегавајући еуфемизме, српски песници су, отворено и на сав глас, проговорили о злочину који није био усмерен само према народу и људима, већ и према нашем целокупном културном памћењу.

Стиховна, музичка и сликовна прецизност песама насталих пролећа 1999. доказ су нагонске и свесне вере у слободу, сведочанство привржености наших Орфеја родном прагу и кућном огњишту, али и гордости због припадништва људској заједници која ове вапаје ипак није могла да пречује. Уз помоћ брзих електронских комуникација, део ових стихова проширио се планетом као "песнички крик са зида смрти" (како је примећено у једном канадском гласилу), као пример најинтимнијег и најлирскијег односа према вредностима живота у временима наоко некњижевним; као еминентно људски и уметнички чин у свету "испалом из зглоба".

Српска култура у целини, а посебно њена поезија, била је те 1999. снажно противоружје агресији. У бури и непогоди времена које је изгубило компас, српски песници су, према давном налогу Светозара Марковића, били и остали "пробуђени део народа".

Нападнут зверски без стварних разлога (да би се створила прва НАТО држава на планети), кукавички тучен из авиона с недостижних висина и ракетама с удаљености од више хиљада километара, жилави српски народ бранио се како је знао и умео, највише духом. Песмом, клетвом, а често и псовком. "И кам из руке, и ријеч из уста."

О злокобним ударима коалиције проговорили су и зидови. Пролећа 1999, догодио се и процват графита као у нас релативно новог феномена социокултурне и књижевне стварности. Исписивани су свуда, а не само на тзв. објектима архитектонске релевантности, што је познато светско искуство.

Овај избор песничких сведочанстава драме и хероике народа у борби за слободу и опстанак, мала поезија историје делатног слободарског духа племена обогаћеног искуством и нежељеним уранијумским поклоном, стога обухвата и део сатиричних порука са зидова.

Из њих се такође очитује степен солидарности са својим народом, будно ослушкивање његове судбине и истанчана посвећеност матерњој мелодији.

Таквих речи се наша повест, не само песничка, неће и не може одрећи.

* * * * * * * * * * * * * *

Матија Бећковић

1999.

Већ се назире крај нашем столећу

Крај миленију а не једном веку
Путокази се уназад окрећу
Ка прапочетку и ка прачовеку.

Нови почетак је крају нешто ближе

Као да су успут места заменили
Или се одавде никуд и не стиже
Или смо почетак и крај погубили.

У поруганију и пометенију

Идући насупрот сказаљке на сату
Нешто смо даљи Трећем миленију
А нешто ближи Трећем светском рату.

* * * * * * * * * * * * * *

Љубивоје Ршумовић

При светлости свеће

У тишини чистој при светлости свеће

Свако слово бива светлије и веће

И мисао моја коју слово носи

Мраку неземаљском радошћу пркоси

И оно што стрепим и што не смем рећи

Издати ме неће никуда побећи

И сенке на зиду тајновито присне

Неће дозволити да их мрак истисне

Кућа без тих сенки и без жутог воска

Није песма није лавра анђеоска

У тишини овој при светлости свеће

Осећам нико ме напустити неће

Ни Марко Миљанов ни Рига од Фере

Нико од јунака што се душом мере

Песници ће своје приносити песме

На олтар доброте који пасти не сме

Знају моја браћа слуте моји гости

Да се и мрак шири брзином светлости

Зато ова кућа ова свећа танка

Ко иконе стоје на прагу опстанка

У тишини светој при светлости свеће

Свака рима носи сунце и пролеће

А молитва моја окренута Богу

Говори да морам сведочи да могу

Све тајне детињства сакрити у речи

У музику стиха која духом лечи

Зато ова радост овај говор дрски

Слави српски језик слави инат српски

* * * * * * * * * * * * * *

Добрица Ерић

Чико, ја тебе гледам с неба

Чико, ја тебе гледам с неба

И видим те као на слици
Чико, ја сам онај цвет-беба
Који си убрао у Батајници.

Ја сам била она мала

Милица, што је задремала
У мамином загрљају
А пробудила се у рају.

Сад нисам она булка румена

Већ бели анђелак оне булке
Што гледа своје најдраже с неба
И види тебе... и твоје руке.

Мој тата се сада брије

А моја мама пегла пелене
Ја их видим и жао ми је
Што не виде и они мене.

Ено и моје розе ноше

И лутке што се смешила на ме
Кад су твоје зле тице дошле
И отеле ме од моје маме.

Тада сам се овде попела

С неком дечицом непознатом
Али бих много више волела
Да сам доле, с мамом и татом.

Да ти кажем још само ово

Па иди и заборави ме
Мама ће да ме роди поново
И даће ми још лепше име!

* * * * * * * * * * * * * *

Милован Витезовић

Браниоци душе

Српском стрелцу лук до неба запет

Брани завет дат на Свето писмо
И сан Христа на крсту разапет
На Косову душу спасили смо

Мада Милош распори Мурата

Доње царство потону у тмушу
Лазар оде кроз небеска врата
на Косову спасили смо душу

Што год роди из душе је наше

Ко зна овде што смо досад били
Хлеб белице, вино на дну чаше
На Косову душу смо спасили

Кад зазвоне Грачанице звона

За нас јекне цела васиона
То нас Свети кроз небеса зову
Да бранимо душу на Косову.

* * * * * * * * * * * * * *

Рајко Петров Ного

Тужбалица

Куд си пошо награјило у недоба на покладе

У сунчеве обрвице налбантини кад се кладе
За небеску потковицу приковаше сунчевића
Сјају сузе кроз рупице из чавала из влашића
До Зорило и Ноћило и троглави гле Балачко
Вечерају помрчину Србијице црна тачко
На крај света крајем века некрштене једеш дане
А деца ти разапета измеђ цркве и кафане
Гребенају мрку вуну Ни на једном главе не би
Тек марсовци кукуричу Учинили то сте себи
На крај света крајем века сија ова црна рупа
Где Милоша разапињу и Барабу с Христом скупа
На Небојши Јакшићевој слепом сунцу брију веђе
Забасо си награјило у неслано месојеђе

* * * * * * * * * * * * * *

Мирослав Максимовић

Селотејп

Селотејпом, кажу, добро је

на прозорима облепити стакла:
тако, срча вас неће ранити, у стану,
ако би близу
из авиона нека се бомба омакла.

Душу како сачувати, не кажу,

од рана:
под бомбама по земљи Србији
она јечи
сваке ноћи и сваког дана.

* * * * * * * * * * * * * *

Слободан Ракитић

Земља и кост

(По Десанки Максимовић)

Друкчије нам сад сунце сија,

друкчије нам се смеје вода.
Туђину сад наше жито клија.
У зеници ужарена чиода.
Кидају нам део по део тела.
Другом се смеши воћка зрела.

Прекорно нас гледа одсечена

глава са пања. Крвник се руга.
Црне нам мрене преко зена.
Кричи сврака са зарђалог плуга.
Светли тек око под сенком-обрвом.

Милост за дечије јутро прво!

Милост за поразе и победе,
за душе испуњене мраком.
За децу која за ноћ оседе,
за жита засејана крвавом шаком.
Милост за род ми у часу злости,
за светле, у земљи, чеоне кости.

Милост за анђеле усамљене,

за свако зрно просуте соли.
За вивка у води и крљушт мрене,
за све без наде ја се молим.
За псалме које нико не чита.
За бачено зрно зрелог жита.

* * * * * * * * * * * * * *

Мирољуб Тодоровић

Ископ

Црно сунце

над виситором
с пролећним мирисима
с воњем паљевине
полом је унаоколо
мистерије крви
на небу
огањ зелен
дивље речи силника
у срцу нам
белег
распети
ноћ ишчекујемо
сатанску светковну
ископ се приближава
из плода
из раселина
нема више градинара
хијене су
на нашим траговима
мразне реке
из рајског врта
где је око божанско

* * * * * * * * * * * * * *

Ранко Јововић

Српска пјесма

I

Руше нам Отаџбину

Зар се Отаџбина срушити може,

На Твоје очи Господе Твоја дјеца гину
А сотоне се множе.

На Васкрс Твога Сина

Што нас тужне обасјава
Оче, зар и ми нијесмо Твоја суштина
И род и слава?

Зар и ми нијесмо са именом Твојим

Патили, страдали кроз вјекове
Зар се љубави српске боје
Душе од душе Каинове.

Зар можеш гледати Господњим очима

Како антихристи суде хришћанима?

* * * * * * * * * * * * * *

Милосав Тешић

Четвртак

I

Издржи налет зрачних насртаја

у четврт-трену, четвртко од смисла:
белутак пун је лепих садржаја
од једног сева намножи се триста,
те тминин дуб се, грана отежалих,
у честар звезда, с грмљавином, свали.
Издржи налет зрачних насртаја
уз тежак тресак, који руши кревет
где мрак је био, збацујући терет
од љупких тела, брушенога сјаја,
без којег нема погледа што вида,
пред којим муња кошуљицу скида.
Издржи налет зрачних насртаја.

II

Од палих речи творим ли небеса?

У првом сјају месеца и сунца
шарени жар се, играју колеса
по писму свода орах таме пуца;
а орган слаби мучи се и труди
у љусци плача макар да заруди.
Од палих речи творим ли небеса?
Лепоту квари емоција тмура
и мрачи крепкост ритмичких фигура,
јер складно ради хитре смрти преса,
те пој се жури да у метар свине
врхунце земне, ,,небесне равнине".
Од палих речи творим ли небеса?

* * * * * * * * * * * * * *

Ђорђо Сладоје

Свазнесење

Који летео није, Господе, узнеси га!

Испрегни из вршаја, долапа и таљига;
Узнеси нишчега духом, паора и аласа,
И спаси сваког који је још до спаса;
Трговца, цариника и тужног журналисту
Усправи, Свемоћни, и препознај у Христу,
Вртлара, калемара, дувача српског стакла
И невољника коме се ура примакла.
Узнеси венац лука, модри пламичак циме
И гомољ што ти у тами слави име,
Жалосну врбу која се за ноћ шљуну;
Узнеси млинара Луку и Марку хитропрељу;
Узнеси раслабљеног, већ уморног од лета,
Прашину с јеванђеља, са иконе и длета;
У брују молитвеном и хуку сирене,
Узнеси, Боже, душе у Теби измирене!
А мене, мољу, од земље не одвоји
Да сами нису у земљи мили моји.

* * * * * * * * * * * * * *

Драган Јовановић Данилов

Господе, заседа ратни савет

у утроби вепровој

Да ли је и моја крвна приврженост

улицама града у коме сам рођен
ваше власништво, људи од соја
анђела племенитих?

Господе, јеси ли ти и у ратном савету

што заседа преко океана,
у утроби вепровој?

Ускоро, кажу, стижу нови пилоти,

свежа крв, да спале свог љутог
непријатеља - девојчицу на ноши.

* * * * * * * * * * * * * *

Стеван Раичковић

Торзо

Циљају ме из свих небеских буџака

Под окриљем ноћи и сопственог мрака.

Не нишане ногу, леву руку... него

Десну којом пишем... не бих ли побег`о...

* * * * * * * * * * * * * *

Драган Лакићевић

Србија,

пролеће, 1999.

Столеће мину, а још бију

Србију куси и репати.
Кидишу нам на историју -
Не дају нам се препознати.

Свет се не стиди од злочина,

А Србија се горди светом.
Моли, у име Оца и Сина:
Ко те каменом, ти га дететом.

Туку је што се више чуде.

Да се она све мање боји.
Зашто је тлаче, мрзе и куде?
Србију море што постоји!

Сеју отров где ничу свеће

И босиок, наш језик чисти.
Разарају нас у пролеће.
Уништавају из зависти.

Србијо, спрам тебе све је мало.

Стићи ће те слава и хвала
Онда кад се не буде знало
Да си одиста постојала.

* * * * * * * * * * * * * *

Симон Симоновић

Над Дунавом град

"Срушен мост Смедерево - Ковин" - 17.4. 99.

Не једино и лева и десна страна,

Не само исток и запад, север и југ,
Доњи и горњи ток, и корен и грана,
И стомак и срце, затворили су круг.

И да је измишљен, жеднији од мајке,

Куд би? Као детенце уместо бајке,
Узбуне је знак, везује пертле снене,
Чим варвар-душосмак ноћу озго крене.

Кад мину тешке озледе и лужав смрад,

Исправиће леђа и изнедрити склад,
Трпен-спасен, живнуће над Дунавом град.
Намигнуће обалама, и леп и млад.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)