ДВА КРИЛА ПОЕЗИЈЕ: Савремена масовна култура, која је каткад забавна и није увек штетна, ипак не зна до краја шта је духовни живот

Адам Загајевски

23. 03. 2021. у 19:19

МОЖДА лирска поезија има два крила, две начелне бриге: једна је прастари задатак који је можда апсолутни центар лирике сваког покољења или пре потреба за придавањем форме унутрашњем животу - јер се и у поезији, као и у метеорологији увек међусобно сударају два атмосферска фронта, топао ваздух наше интроверзије сусреће се с хладним фронтом форме, с хладним дахом рефлексије.

ДВА КРИЛА ПОЕЗИЈЕ: Савремена масовна култура, која је каткад забавна и није увек штетна, ипак не зна до краја шта је духовни живот

Фото С. С.

Та "мала блага лирског узбуђења", о којима сам мало пре, такорећи са омаловажавањем (специјално! из педагошких разлога!) говорио, стварно су блага - њихово регистровање има огромно значење, без обзира на филозофски смисао који им се придаје.

Шта је духовни живот? Снебивамо се кад треба мислити и на то - јер док изговарам ове речи, поготову у САД (spiritual life), моји саговорници ме гледају малчице подругљиво, као да желе да ми предложе: Иди у манастир! Међутим, духовни живот не мора да се поклапа са законоправилом цистерцита, већ је понекад пажљиво посматрање ствари овог света очима маште. Такође може бити и станица у пољу религиозног трагања - међутим, тешко је рећи колико тога доспева у савремену поезију; није ли поезија пре мистика за почетнике?

Жак Маритен, католички филозоф, наговарао је песнике да се усредсреде на материјално и занатско у поезији.

И поред тога што је поезија уметност и не може се свести на духовне активности, данас упорно треба подсећати да само у унутрашњем животу, као у разбијеном огледалу, понекад жмирка покретни пламичак вечности, без обзира на то шта подсмешљиви (или не) читалац под тим подразумева.

Истовремено, унутрашњи живот мора бити скривен, не сме јавно да се показује; као сироти ложачи у познатој Хофмансталовој песми Manche freilich, мора остати у потпалубљу брода.

Не сме да се показује из два разлога: најпре зато што није фотогеничан - већ прозрачан као мајски ваздух - као и због тога што би се претворио у нарцистичког кловна ако би на себе скренуо пажњу публике. Међутим - како је поређење с ложачем овде на месту - тај невидљиви и дискретан унутрашњи живот је с обзиром на своју страсност, наивност, огорченост и, поред свега, вечно препорађајући ентузијазам, крајња и нужна енергија поезије - и човека.

Савремена масовна култура, која је каткад забавна и није увек штетна, ипак, не зна до краја шта је духовни живот. И не само што не уме да га ствара, већ га и подрива, уништава, кородира. И наука која је заузета другим проблемима уопште не мари за њега - о њему брину само неки уметници, неки филозофи, неки теолози, бранећи ту деликатну, угрожену тврђаву.

Бранити духовни живот није питање попустљивости према радикалним естетама; мислим да је духовни живот, унутрашњи глас који нам говори - или само шапуће - на пољском, енглеском, руском или грчком, темељ и основа наше слободе, неопходна територија рефлексије и независности наспрам снажних удараца и искушења савременог живота.

Друго крило поезије је, међутим, интелектуалније или окренуто сазнању; ту је реч о мишљењу у смислу одважног узимања у обзир променљивог обличја нашег света, о потрази за истином о нама самима, о непрестаном осматрању безбројних ходника стварности, о супротстављању лажима. Поезија мора да бди над историјом; не може да верује само унутрашњем искуству, схватаном онако како то, на пример, чини Кетлин Рејн, енглеска песникиња и филозофкиња - као о неисторијском враћању увек истим узорима и мотивима sacruma које су умели да читају малобројни песници енглеске песничке традиције (Блејк, Китс, Јејтс). Препознавање историјске промене, дежурање на тргу испред председничке палате, рефлексија о неслободној, али непрестаној метаморфози наше цивилизације такође је неопходна. Други стуб поезије, поред живог извора унутрашњег сазнања, о коме ништа не знамо, јесте крајње трезвен поглед уперен у историјски свет.

Понекад трагање за истином поприма обличје другачијег истраживања: покушаја утврђивања заједничких човекових мерила. Сваки писац, сваки песник је и судија људском свету (између осталог, суди и самом себи); у сваком стиху песме налази се спознаја света којој је претходила рефлексија. У сваком стиху крију се патње Камбоџе и Аушвица (знам да то звучи патетично, међутим, не знам како другачије то да искажем). У сваком стиху крије се и радовање пролећном дану. У сваком стиху сударају се трагизам и радост.

И још једна ствар: у поезији морамо увек да узимамо у обзир бар две ствари: оно што постоји, чињеницу какви смо - људску комедију, испразност и глупост наших ближњих и нас самих морамо видети јасно и окрутно, а да притом не смемо несмотрено да одбацујемо аспирације према вишем свету, вишем поретку, чак када би нас спектакл људског лудила у потрази за тим обесхрабривао. Не недостају нам одлични извештачи који нас подсећају на људску беду, међутим, мало ко жели да памти оно што нас вуче на горе. А требало би да та два погледа постоје напоредо. Извештавање о човековој ништавности - чак најпристојније - одвешће нас у површан натурализам. Усхићивање екстатичним могућностима, теолошком димензијом, ако се ова одвоји од трезвеног виђења, створиће несносну, неутемељену реторику надмености. Међутим, истрајавање на обема тим перспективама је веома тешко; у суштини поезија је немогућа (као што је, према Симон Вајл, људски живот немогућ).

А можда та два крила сметају једно другом - као сиротом албатросу чији је неспретни ход по палуби брода описао савремени песник. Сметају, јер су делимично у супротности: пчелиње нагомилавање духовности је нешто елегично, чисто медитацијска активност (такорећи пасивна, будистичка), лоцирана између експресије и сазнања, јер интелектуално препознавање света захтева присуство ума, брзу интелигенцију, другу врсту унутрашње оријентације. Једно другом сметају атмосфером, правцем трагања, врстом радозналости.

У извесном - ограниченом - смислу та два крила лирике која једно другом сметају могу се изједначити с класичним симболима разума и откровења, са Атином и Јерусалимом (онако како су ту дилему видели Лав Шестов, који се изјашњавао за Јерусалим, и Лео Штраус, који се изјашњавао за неизлечивост тог сукоба). И песници - као и један део интелектуалаца људи - осуђени су на живот у теснацу између Атине и Јерусалима, између истине и лепоте које се никада не могу постићи, између трезвене анализе и религиозне екстазе, између зачуђености и побожности, између мишљења и надахнућа.

(Одломак из књиге "Одбрана ватрености", издавач "Архипелаг", превод Бисерка Рајчић)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)