ОВО ЈЕ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ УБИО МАКСА ЛУБУРИЋА: Син усташе и агент УДБЕ - злотвору смрскао лобању чекићем, удавио се у сопственој крви

Новости онлине

22. 02. 2021. у 19:52

ЗЛОГЛАСНИ Вјекослав Макс Лубурић, један од највећих садиста 20. века, усташа који је командовао системом логора у којима је на најсуровији начин, удавио се у сопственој крви, макар су то налази обдукције која је урађена у априлу 1969.

ОВО ЈЕ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ УБИО МАКСА ЛУБУРИЋА: Син усташе и агент УДБЕ - злотвору смрскао лобању чекићем, удавио се у сопственој крви

Фото: Википедија

Његов леш са скоро смрсканом лобањом, пронађен је у вили у Мадриду, где је зликовац побегао после Другог светског рата. Питање ко га је убио, није остало до краја разјашњено, јер је човек, за кога се тврдило да је осветио небројене жртве, Илија Станић, неколико пута мењао свој исказ. 

Оно што се о самом станићу зна је да је био син усташе, Винка Станића, али и агент југословенске УДБЕ. Иначе, био је и кумче Макса Лубурића. Његов отац је био "крижар" - што је назив за усташе који су остали у Хрватској после краха Независне државе Хрватске и борили се против нових власти. Винко Станић је ухваћен и ухапшен, али је умро у затвору. Винко је био Лубурићев саборац од првог дана, служио је под његовом командом и Лубурић му је крстио сина Илију који се родио 1942. године.

Илија се склонио у Мадрид, где је две године радио код кума Вјекослава Макса Лубурића. Одмах после Лубурићеве смрти вратио се у Југославију, где су га руководиоци службе "дебрифовали" - испитали о свим околностима Лубурићеве смрти и његовим активностима пре тога. 

Иначе, Илија је био проблематичан од малена, био је склон крађама, селиоо се од рођака до рођака и где год би се појавио долазио би у сукоб са законом. На крају му је, као погодном кадру, понуђена "аменстија" под условом да ради за југословенску обавештајну слуђжбу - УДБУ, пошто је имао одговарајући - усташки, педигре. Станић је добио и шифровано име: Мунгос. Ипак, Илија је, наводно, мрзео усташку емиграцију, јер је њих сматрао одговорним за смрт свог оца, јер су га управо неки од касније истакнутих хрватских емиграната и издали југословенским властима. 

- Како су дани пролазили, тако је Максово поверење у мене расло. Био сам већ три месеца у његовој кући. Дао ми је собу у приземљу. Генерал је тих дана лично био јако нервозан. Посвађао се са женом, па га је она напустила. Кажем ја себи: Одлично! - причао је својевремено Илија Станић.

Агент УДБЕ Мунгос, чекао стрпљиво је чекао право време да спроведе план о ликвидацији у дело.

- Чекао сам свој тренутак. Ишао сам на сигурно. Знао сам да нико не може бити тако присан са Максом, нити му ико може прићи тако близу као ја. Кувао сам му, сређивао кућу, возио га напоље, примао и пазио на госте. Зато сам чекао. Боље је ићи на сигурно, полако, него наврат нанос. И сачекао сам. Дана 16. априла 1969. , у Валенсији ми је поштар донео једно писмо на име Станко Илић. Удба ми пише да ми шаље курира у Шпанију специјално за мене. Он ми је донео прах за Макса. Дао ми је и две новчанице од по сто долара. Поручио ми је да чекам да ми неко дође из БиХ или Хрватске у помоћ. Рекао сам му да ми нико не треба. Нећу да чекам. Знао сам ја свој тренутак. У календару сам већ заокружио двадесети април - испричао је својевремено Илија Станић. 

О самом чину убиства агент УДБЕ је испричао следеће. 

- Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попи све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. Јебем ти прашак! Штангла је најбољи лек, као за Хрвоја Урсу у Франкфурту. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло! Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти јебем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека! Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лубања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у деку. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу - описао је овај догађај убица Вјекослава Макса Лубурића.

Тело Макса Лубурића пронашао је његов син, ујутру 21. априла 1969. године. Лубурић је сахрањен у Мадриду. Његовој сахрани присуствовало је стотине хрватских националиста у усташкој униформи, који су скандирали усташке пароле и изговарали фашистичке поздраве.

У интервјуу за хрватски недељник Глобус у јулу 2009. године, Станић је променио своју причу, тврдећи да су Лубурића убила два члана ХОП-а. Огорчен омаловажавајућим коментаром који је Лубурић наводно дао о Станићевом оцу и његовим послератним герилским активностима, Станић тврди да је потражио двојицу мушкараца, који су га уверили да су само желели да изврше премлаћивање. На дан када је Лубурић убијен, Станић је тврдио да је дозволио мушкарцима да уђу у Лубурићев дом, а њих двојица су једним ударцем у главу тешком металном шипком убили Лубурића. 2012. године Станић је још једном променио своју причу, овог пута оптужујући двојицу других људи за убиство Лубурића.

(Курир)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (5)