ИНТЕРВЈУ Игор Маројевић: О злу се пише и прича, зло се не пореди

Марина Мирковић

21. 02. 2021. у 16:40

ПРЕТПОСТАВЉАМ да је сваком колико-толико изграђеном ствараоцу амбивалентност према наградама и прирођена и стечена.

ИНТЕРВЈУ Игор Маројевић: О злу се пише и прича, зло се не пореди

Фото Ж. Кнежевић

Ако је тако, а држимо се књижевности, разлог би требало да буде у опреци интиме и индивидуализма у којој дело настаје, и његовог подруштвљавања и, самим тим, колективизовања признањем - речи су којима је Игор Маројевић, 33. лауреат награде "Меша Селимовић", започео своју беседу, реагујући на глас о признању.

Додуше, не баш на глас, већ тек на - званичну потврду, будући да су гласови критичара који су објављивани последњих дана само потврђивали, "оверавали" увелико јасан тријумф његовог романа "Остаци света" ("Дерета").

- Кад је пак лауреат суочен с наградом названом по Меши, речена амбивалентност се неминовно смањује у корист значаја признања - закључио је писац, са радошћу прихватајући почаст коју су му донели гласови чак 27 књижевних критичара из Великог жирија "Вечерњих новости".

Писац који је, ухвативши се укоштац са неким од највећих, а никад до краја отворених, испричаних и "распричаних" тема протеклог столећа, у "Остацима света" исписао непатетичну, неидеологизовану или надидеолошку приповест о "веку логора" и стратишта, масовних страдања и злочина.

Преводи са шпанског и каталонског

МАРОЈЕВИЋЕВА дела или одломци објављени су на 16 језика, а заступљен је у десетак репрезентативних антологија српске, јужноисточноевропске и европске кратке прозе. Добитник је више књижевних награда. Преводи са шпанског и каталонског. Један је од оснивача Српског књижевног друштва, члан је Српског и Канталонског ПЕН. Живи у Земуну.

Иако су гласови наших критичара његово дело на неки начин "колективизовали", Маројевић је, насупрот томе, успео да у свом роману историју и политику "интимизује" и "персонализује", кроз казивања својих јунака - како тачно примећује критичар Срба Игњатовић. Само је тако било могуће преплести Шпански грађански, Други светски рат и потоњи грађански полом на нашим просторима, не мимоилазећи Јасеновац и НАТО насиље, објективизујући и добро и зло на истоветан начин - управо дајући им људско лице и глас, те исповедни тон, док "клацкалица за и против траје" а човек (био жртва или злочинац), бива постављен високо изнад сваке идеологије и историјских стереотипа.

Какав је ваш однос према Меши и његовом делу - читатељски, а потом и списатељски?

- Када је збрајањем гласова и теоријски постало јасно да ће "Остаци света" добити "Мешу Селимовића", спремајући мини-говор поводом проглашења лауреата, опет сам читао "Дервиш и смрт". Свако ново урањање у свет тог дела нуди прилику за освајање нових слојева његове дубине. Када се једном уђе у "Дервиш и смрт", тешко се излази из њега и читалац жели да му се врати, ма колико таман био речени свет. Али, ако је таман, он је и тачан. Не само тим својим делом, Меша Селимовић је постао вероватно највећи филозоф у историји српског романа, што шири његов значај и изван књижевности и уметности, јер је аутентична филозофија, не рачунајући интерпретаторске радове, можда и област духа у којој смо сразмерно најмање дали.

Истакли сте тада и посебности ове награде, које јој дају на значају и издвајају је у односу на све остале?

- Нисам нарочит љубитељ награда јер су одлуке разних жирија често спорне, али ову сам увек гледао другачијим очима. Сваки члан жирија именом, презименом, образложењем и фотографијом стаје иза сопственог избора од пет књига - обично различитих жанрова - и ту тешко да може да буде замерке. Кад човек почне да прати објављивање гласова припадника жирија из дана у дан, добија нешто од магије праћења олимпијских игара. Са тако демократским и транспарентним али и узбудљивим системом гласања и под знаком великог писца, "Меша Селимовић" ми се чини свакако најмање спорном домаћом књижевном наградом.

Богат књижевни опус

РОЂЕН 1968. године у Врбасу, Игор Маројевић дипломирао је Српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду и студирао мастер из Светске књижевности на Универзитету Аутонома у Барселони. Објавио је "Београдско петокњижје": романе "Двадесет четири зида", "Партер", "Праве Београђанке", "Туђине" и збирку прича "Београђанке", као и три романа из "Етнофикције", још недовршене пенталогије: "Жега", "Шнит" и "Мајчина рука". Ту су и новела "Обмана бога", збирке прича "Трагачи" и "Медитерани", књиге есеја "Кроз главу" и "Крв је вода", "Роман о пијанствима"...

Написао је и драме: "Номади" (извођена 2004. у продукцији барселонског Института за театар, на каталонском и шпанском, на ком је и написана), "Тврђава Европа" (Белеф 2008) и "Бар сам свој човек" (Београдско драмско позориште 2009-2011). Према његовом роману "Двадесет четири зида", извођена је у БДП позоришна драма.

Због чега је тема Јасеновца толико дуго остајала, до те мере прећуткивана, неисписана и неиспричана?

- Раније сам мислио да смо кукавичка култура која се радо служи Јасеновцем кад јој то треба, а неће да изнедри одлучан наратив са дотичном темом. Међутим, када сам почео да се озбиљније бавим њоме, схватио сам да многи писци вероватно нису имали снаге да прођу кроз сав ужас грађе. На пример, 1984. је објављено "Једење богова" покојног Горана Чучковића, књига која врло упечатљиво говори о Јасеновцу. Схвативши да је аутор издржао да напише новелу али не и роман, разумео сам зашто су многи бар донекле одустали од писања о мучној грађи. Такође, постоји отпор публике спрам таквих наратива, будући да њена већина у уметности тражи бег од мање или више непријатне збиље, а та је потреба свакако опречна читању књиге или гледању филма о концентрационом логору.

Фото Ж. Кнежевић

Ако је Холокауст највећа тема 20. века, распричана на безброј начина, има ли истине у томе да само Јевреји имају право на Холокауст? Све је ово наново отворила и прича око "Даре из Јасеновца" - да ли је дошло време да отварамо старе, живе ране?

- Прво из горњег низа питања је врло осетљиво, али се тиче и другачијих околности у којима су наративи о Холокаусту могли да буду стварани и промовисани у западним друштвима у односу на комунистичко-социјалистичку ФНРЈ и СФРЈ. Имам ту срећу да сам рођен знатно после Другог светског рата, али због тога могу само да ретроактивно нагађам. Највероватније је бављење Јасеновцем било виђено као тема чије би оживотворавање кварило односе Срба и Хрвата у заједничкој држави. Испоставља се да је тек кад је она крваво нестала и кад је прошао известан отпор стваралаца, о каквом сам понешто рекао у одговору на претходно питање, могло да дође до одлучнијег наративизовања јасеновачког пакла. У тренутку док разговарамо, ја још нисам гледао филм за који ме питате, па још не могу много да кажем. Међутим, читао сам и врло похвалне приказе "Даре из Јасеновца", на пример онај који је написао британски историчар Рори Јеоманс, један од историчара којег сам консултовао за део грађе пишући о концлогору и НДХ у "Остацима света". Битно је да је тај филм покренуо живу дебату, и то на светском нивоу.

Поједини су вам спочитавали да можете да пишете о Јасеновцу само ако сте претходно осудили Сребреницу - чиста злонамерност или само нису читали?

- Како је приметио први читалац "Остатака света", др Игор Перишић, полиперспективност је једна од најбитнијих особина мог последњег романа. Историјским мотивима развијаним у њему приступио сам са најмање две идеолошки опречне стране, а и ако је с једне, наратор "задужен" за препричавање датог догађаја је безмало шизофреник с неком врстом стокхолмског синдрома па сам, у зависности од тренутног расположења, заступа обе стране. У кулоарима ми је с једне стране замерано писање о Сребреници у "Остацима света" а с друге, у јавним алузијама, бављење Јасеновцем, као да се, за почетак, размере зла у та два места могу поредити. На реакције какве сте поменули у питању волим да благонаклоно кажем да нису људи који су тако нешто могли да изјаве злонамерни, колико површни или још и у можда најбољем случају - глупи.

Роман одликује управо одсуство очекиваних вредносних судова, покушај разумевања и оних других, давно осуђених. Како сте одабрали формални приступ, каткад тврдо документаристички али доследно људски - пишући о злочинима, и то гласом починитеља?

- Уколико желимо да схватимо крупно зло, тешко да га потпуније можемо реконструисати ако нисмо разумели и пориве његовог актера, што наравно не значи да га оправдавамо. Пишући поглавља романа из позиција сваковрсно различитих приповедача настојао сам да замислим особу која тренутно предаје причу како тренутно говори мањем друштву, те груби упади садашњости у казивање о прошлости смањују тежину нарације, као што то већ у многим окупљањима и бива. Вероватно је такав приступ и уродио већом спонтаношћу "Остатака света" и препуштањем крупних вредносних судова читаоцу.

У свом роману очито не подилазите нити једној претпостављеној "страни". Како очекујете да ће бити "ишчитан", тумачен са аспекта политике?

- Искрено, очекивао сам више горљивих реакција једне или друге идеолошке стране, које су у највећој могућој мери изостале. Изгледа да, уопште, нисам баш најбољи пророк судбине свог романа јер је и реакција струке похвалнија но што сам се надао. Можда сам само бавећи се болним и осетљивим питањима од којих сам нека и сам прошао, као и безмало јавни линч поводом једног ТВ гостовања и једног романа, постао опрезан. С обзиром на очекивања већих препрека и на врло позитивну рецепцију "Остатака света", чак ми је кад сам прочитао коначну ранг-листу Великог жирија за награду "Меша Селимовић", с обзиром на убедљивост тријумфа моје књиге, било помало и непријатно.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ЖЕЛИТЕ ЛУКСУЗАН, АЛИ НЕ ПРЕТЕНЦИОЗАН ХОТЕЛ: Јако леп, уредан хотел који одише миром, чека вас у Хадаби, једном од центара Шарм Ел Шеика