ГЛУМЦИ ДАНАС "МУМЛАЈУ" НА СЦЕНИ: Редитељ и професор Светозар Рапајић, добитник "Јоакима" за изузетан допринос позоришној уметности

МЕЂУ нашим глумцима "запатила" се лажна природност и површна лежерност која наноси велику штету позоришту.

Фото Лаки Лазаревић

Овако, између осталог, оцењује тренутну слику у театру професор и редитељ Светозар Рапајић, овогодишњи добитник Статуете "Јоаким Вујић", која се додељује за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији.

- Пошто имам много година, дуго сам и присутан и живо ангажован у позоришној уметности. Скоро шест деценија. Прво као редитељ, касније у знатно већој мери као педагог и теоретичар. Пред крај моје каријере, дошла је и награда која је можда у нашем позоришном амбијенту највеће признање - каже на почетку разговора, Светозар Рапајић.

Дугогодишњи педагог у статусу је професора емеритуса, што му омогућава да буде доживотно ангажован на докторским студијама: води континуирану наставу на ФДУ, одржава часове и на ФПУ, као и на интердисциплинарним студијама у ректорату Универзитета уметности, па и на Факултету техничких наука у Новом Саду, у оквиру програма за сценски дизајн.

- "Јоаким" долази као круна многих година које су му претходиле. Иначе, током каријере предавао сам и у Бањалуци и Приштини, касније у Косовској Митровици. Зато награда представља један леп завршетак, који ме уверава да све ове године које сам провео са великом љубављу у свом послу, имају смисла.

Добитник "Јоакима" има и две Стеријине награде за театрологију. Прва му је припала за књигу "Драмски текстови и њихове инсценације" (2014), а ове године му је исто призање донело дело "Музичко позориште као уметничка синтеза". Шта, после свих ових деценија у и око театара, каже о позоришту које је постало мешавина свега: у жанровском, стилском, репертоарском, па и квалитативном смислу?

- Постоји комбинација разних ствари, али то не мора само по себи да буде лоше. Нека врста плурализма корисна је за уметнички амбијент, под условом да се у сваком од тих приступа долази до високих резултата. Због несташице новца имамо мањи број премијера. Упркос томе, велики број нових представа лако се заборавља и њихови домети не остају у нашем памћењу. Ипак, издвојио бих последње две сезоне у Београдском драмском, за који сам двоструко везан. Прво, што сам тамо некада радио, и друго, што га тренутно води мој бивши студент Југ Радивојевић.

Наш саговорник истиче да је да БДП имало сјајан почетак педесетих година прошлог века, потом је у великој мери било "изгубљено", а и кад је почело да се поправља остало је потцењено, па су неки значајни пројекти остали су у сенци.

- Мислим да је сада, избором репертоара и ангажманом људи из других средина, одједном створено неколико представа које сам одгледао са посебним задовољством.

На питање шта је у театру последњих година највише затајило - "танки текстови", немаштовити редитељи или глумци (све мање фокусирани на театар), професор каже:

- Од свега помало, али оно што мени изузетно смета је то што се међу глумцима запатила пошаст лажне природности. Нешто што је "као" истинито, а на сцени резултира једном врстом површне лежерности. Понекад их чак и не чујете разговетно. То у великој мери снижава пажњу и интерес гледалаца, јер све постаје - безначајано... На факултету је веома важан предмет дикција и одржава се, заиста, на високом нивоу. Ипак, када се млади људи нађу у општој атмосфери "лежерности", лако се уклопе у већину и тај манир.

Како истиче професор Рапајић, ово је посебан недостатак у случају да литерарни текст има значајну вредност, а казује се на сцени неартикулисано и некако успут. Када је о говору реч, уочљиво је да наши глумци (иако раде са лектором) често невешто или извештачено савлађују локалне дијалекте.

- Због тога сам био пријатно изненађен у БДП, кад сам у неким представама уочио да су београдски глумци савршено савладали хрватску говорну мелодију. Зашто је то тако? Зато што се лакше савлада оно што је даље и различитије него оно ближе, јер људи имају утисак да не треба много да се потруде око тога. А у свему је глагол "потрудити" и те како битан.

ПОЧЕО НА ЦРВЕНОМ КРСТУ

НАШ саговорник рођен је 1942. године у Сплиту. Гимназију је завршио у Новом Саду, а режију дипломирао на Академији за позоришну уметност 1961, у класи професора Вјекослава Афрића. Још као апсолвент, 1965, примљен је у тадашње Савремено позориште и до 1973. био његов стални редитељ. За асистента на Академији (каснији ФДУ) изабран је за предмет Позоришна режија 1971. године. Од тада до одласка у пензију 2009, непрекидно је везан за Факултет драмских уметности.

Препоручујемо

Култура

1 0

“ЈОАКИМ” СВЕТОЗАРУ РАПАЈИЋУ: Редитељу признање за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији

08. 02. 2021. у 13:53

Култура

0 0

“ЈОАКИМ” ЋЕ БИТИ У ЛЕСКОВЦУ: И ове године Лесковац домаћин фестивала

12. 01. 2021. у 16:51

Култура

0 1

ЗАСЛУЖЕНА ЖЕТВА НАГРАДА: Лесковачко Народно позориште доживело тријумф на овогодишњем 56. фестивалу "Јоаким Вујић" са чак девет признања

09. 11. 2020. у 09:17

Култура

0 0

НАЈВИШЕ НАГРАДА “СВИЦИМА”: У Врању завршен 56. Фестивал “Јоаким Вујић”

02. 11. 2020. у 09:02

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације