БАСАРА У НЕСТАЈАЊУ

Желидраг Никчевић

02. 02. 2021. у 13:59

КЊИЖЕВНИК Желидраг Никчевић се у ауторском тексту за "Искру" осврнуо на стваралаштво овогодишњег добитника НИН-ове награде Светислава Басаре.

БАСАРА У НЕСТАЈАЊУ

Фото Танјуг

Текст преносимо у целости:

Ево, преслишавам се, као да је сад уопште важно ко је грешан: ја као наивни читалац, или Басара као писац који је са мог хоризонта нестао. Почећу ипак с боље стране, мада је онда читава прича још тужнија.

Наша културна јавност, а нарочито претенциозни критичари, националну књижевност радо представљају као кохерентну целину, у којој нема случајности, која се развија органски и у коју онда згодно уклапамо наше идеје о друштву, прошлости и будућности. Мада нам обично искуство говори да је писац такође човек са успонима и падовима, са погрешним проценама, заблудама, лутањима и тржишним хировима, ми ипак дело једног аутора најчешће желимо да видимо као целину, у којој се разлике наводно подупиру, да би резултирале срећним јединством. Тај приступ јесте заводљив, нема сумње, и олакшава нам посао, али је очигледно погрешан – добар пример може да буде управо успење и суноврат приповедачког талента Светислава Басаре.

Припадам генерацији која је са великом пажњом пратила настајање и појаву сваке његове књиге, пристрасно и чак са неком врстом страначке загрижљивости, као да је у близини те литературе наслућен неки скоро па епохални естетско-филозофски интерес, нека заиста реална шанса новије српске прозе. Нико се није баш много удаљавао са подручја за које се претпостављало да ће ускоро постати место раскида са омраженим приповедачким конвенцијама. Другим речима, у Басарином успеху почели смо да препознајемо „више циљеве“, подлежући старој обмани да река времена прави одлучни заокрет баш овде, баш ове године.

Међутим, брзо се испоставило да је Басара неупоредив – и непредвидив. Од оних готово револуционарних Прича у нестајању па надаље – Peking by Night, Кинеско писмо, Напукло огледало, Фама о бициклистима – не можете се уопште преварити у погледу његове апсолутне самосвојности. Што се њега тиче, ауторска права заиста нису морала бити заштићена. Није било никакве опасности да га помешате са неопрезним млађим и прикривеним старијим следбеницима, што није баш чест случај код писаца које сматрамо важним за шира поетичка кретања, а у ствари су просечни и препознатљиви само захваљујући изузетним напорима критике и њеној потреби да једне обавезно унапреди а друге обавезно деградира. Код Басаре је ту ствар била јасна у само неколико реченица: одмах сте знали да је у питању нешто посебно, различито од свега што се може наћи у околним часописима.

Још нешто као увод, са неопходним симплификацијама. У општој атмосфери претпоследње деценије прошлог века, дакле ту негдје између Киша и Албахарија, а пре Горана Петровића, почиње да лебди потиснута чежња за властитим ремек делима. Отуда, чини ми се, и наглашена поетичка езотерија млађих српских писаца, отуда и страх од утицаја праћен махиналном деструкцијом затечених приповедачких образаца. Не заборавимо, читава ствар почиње под дивовским сенкама Киша и Пекића, а затим и Павића.

Албахаријевом и Басарином заслугом то наслеђе почиње да прима прве постмодернистичке ударце, најпре без видљивих последица, али онда, кад Басара у брзом темпу осваја и критику и читаоце, што није мали подвиг, постаје јасно да нова литература није само деструкција, него да она брине властиту бригу, на властитом терену, и чак побеђује властитим средствима.

Желидраг Никчевић/Фото: Принтсцреен

По класичној формули Умберта Ека, постмодернизам је „иронија плус занимљивост“. А може ли уопште доћи до срећног брака између интелектуално-снобовског иронизма и комерцијалне занимљивости? Није то баш једноставно питање. У сваком случају, изгледало је да Басари као ником другом полази од руке да истовремено буде квалитетан и популаран. Његова проза заиста је личила на некакву примењену и лаку филозофију, на заводљиву, необавезну и лепршаву теорију, иако се предосећало да прича није нимало безазлена. Могао се ту наслутити солипсистички универзум лишен конвенционалне дубине, перспективе и времена, где људско искуство очигледно и није ништа друго осим фикције. Сваки догађај је фикција. И обрнуто. Све се колеба на тој граници.

***

Ово чега се сад присећам, преслишавајући се, већ сам написао поводом Уклете земље, а последња реченица тог текста гласила је: „Наравно, остаје питање колико дуго ће Басара производити тако безусловно колебљива дела, пре него што не дај боже склизне у повлађивање масовној публици.“ И баш тада, чини ми се, он је склизнуо. Опијен славом и колумнистиком, и још понечим, Басара почиње да жури, без икаквог уметнички оправданог разлога. Чаршија – одједном омиљени Басарин топоним – жуди за скандалима и провокацијама, то је њен прастари обичај, а он јој широкогрудо излази у сусрет, публикујући очигледно недовршене, аљкаве рукописе. Књиге се нижу једна за другом, до сабраних дела, и још даље. Руси за такав случај имају добар израз: словопролиће. Аплаузи су постали млаки, рутински, а Басара предвидив и упоредив са сваким оближњим егзибиционистом. Препричавају се квазимистичне теорије јово наново, крхки текст се у паници све чешће ослања на баналне кулоарске анегдоте и сирову дневну политику, наводно опозициону, немотивисана вулгарност затрпава и оно мало преостале стилске елеганције… И није овдје проблем Басарина тврдоглава склоност друштвеним и књижевним скандалима, нити његово насртање на тзв. националне ауторитете – тога је увек било, и понајвише у великим националним књижевностима. Уосталом, божји дарови се не добијају за добро учење и примерно владање. Не – проблем је у томе што његов рукопис више не може да опстане на некадашњој надморској висини, што божји дар трагично ишчезава, што се она граница између догађаја и фикције сасвим погубила, па аутор са својим картонским јунацима тумара лавиринтом који више није судбина, него чиста и монотона симулација. У ствари, све мање чиста – и због тога ја више не могу да читам Светислава Басару, ни на насловним страницама најтиражнијих српских новина.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)