КАД НОВАЦ ПОСТАНЕ МЕРА СРЕЋЕ: Списатељица Лу Мин о романима "Неиспоручена љубав" и "Вечера за шесторо" и савременој Кини

У ПРОШЛОСТИ сам се бавила различитим пословима. Била сам поштански службеник који је мерио пакете и лепио марке, али и статистичар који се служио искључиво бројкама, секретарица која је заказивала састанке руководиоцима, службеница, новинар... Иза свих тих послова била је нека моја нејасна жеља - да додирнем и истражим животе "других".

Лу Мин / Фото Приватна архива

Овако, за "Новости", почиње причу о свом уласку у књижевност кинеска списатељица Лу Мин (1973), чије су књиге све присутније на светским језицима. Код нас, у издању "Албатроса плус" објављена су два њена романа, "Неиспоручена љубав" и "Вечера за шесторо", по коме је снимљен и филм.

- Постојала је једна сцена која ме је коначно натерала да се посветитим писању. Била сам у пословној згради високој 30 спратова, и тога дана сам гледала из своје канцеларије како силазе низ степенице пиљари, полицајци, службеници, конобари, професори економије - каже Мин. - Сви ти људи нису били само главе или лица, иза њихових појава стајала су осећања и животна искуства. Свако од нас има тајну, тамну као сенка, и закључава је у срце оковима. Те тајне које су се вукле за тим људима као сенке, тренутно су ме обузеле, коначно је еруптирао вулкан који је спавао годинама. Очајнички сам желела да будем ближе њиховим срцима и осетим њихову тугу и сажаљење. То је захтевало легитимно оруђе - роман! Села сам за свој рачунар и откуцала своју прву реченицу као писац. Било ми је 25 година.

* Како данас гледате на ваш први роман "Неиспоручена љубав", који је изазвао велике симпатије наших читалаца?

- Веома сам срећна што је моја књига популарна међу српским читаоцима. Прича је смештена у Кину, средином осамдесетих година 20. века, док сам била тинејџер. Чула сам много сличних прича од људи око себе, али многа моја сећања из тог периода су нејасна. За потребе ове књиге читала сам репортаже, бавила се сећањима и проучавала сам велике догађаје. После читања те књиге, сада мислим да сам урадила добар посао када су у питању детаљи, репродуковање атмосфере и репресивног морала тог времена. Задовољна сам и описима омрзнутих и повређених, смрти и патње, којим се показује лиричност и носталгичност атмосфере након што сте "горко разочарани" и "комплетно сломљеног срца".

Лу Мин / Фото Приватна архива

* У роману "Вечера за шесторо" кроз судбине две породице, говорите о вртоглавим променама у Кини у којима обични људи тешко да могу да се снађу.

- Неки људи могу да се држе темпа свог времена, активни су и напредни, док су други спори, спорији од времена. Из тога произилази да је немогуће успоставити резонанцу, односно да је живот компликован и тежак. Због велике спољне снаге која ово наше време гура напред, повлачећи са собом људе или их остављајући иза себе, тешко му је супротставити се. Ово време се може упоредити са џином, у односу на кога је човек обична биљчица. Неке од тих биљчица су отпорније и џин може да пређе преко њих да их не уништи, док ће друге посрнути. Чак и они који делују потпуно "наштимовани" и веома успешни склони су да изгубе своје сагласје са временом, када морају да се зауставе пред следећом раскрсницом.

* Класна и морална подвојеност кинеског друштва јасно се сагледава у вашим књигама. Шта је допринело тој подвојености?

- Не могу вам дати прецизан одговор, то би можда могли да анализирају социолози. Мене то заправо веома збуњује, зато сам и написала толико прича о класним разликама. Људи су стално подељени на гомиле, као да су распоређени по различитим одељцима у фрижидеру - млеко коме истиче рок трајања је у једном, смрзнуте кнедле у другом, спарушено поврће у трећем, бајати морски плодови у четвртом... Наша права патња је неразумљива другима.

* Наши читаоци су изненђени са којом отвореношћу кинески писци говоре о болним проблемима своје земље. Изгледа да више нема табу тема?

- Сви моји романи су у Кини званично објављени, и добили су многе награде - очигледно, било је дозвољено да буду написани и нису табу. Моје писање је увек било везано за лично искуство и искуство развоја. Отварам све своје поре како бих осетила и опазила све што видим, чекајући на инспирацију, истражујући и размишљајући о појединим темама, користећи разне технике како бих измишљала и креирала приче. Наставићу да следим тај професионални инстинкт.

Лу Мин / Фото Приватна архива

* Често истичете како писци немају довољно утицаја у данашњем друштву и свету..

- То је можда зато што су писци више баве духовним животом, срцем и душом. Ово је поглед "изнутра" и његов утицај на спољни свет је неактиван и микроскопски, он досеже до појединачног живота, једног човека или групе безбројних лица на улици. Без обзира на то, још увек чврсто верујем да је људима у свим временима потребна књижевност. Када нам се рађају деца, када се заљубимо, када пролазимо тешке периоде, када нам вољени умиру, када нам недостаје родно место, увек нам је потребно да о томе причамо и да слушамо. Потребни су нам поезија и музика, филм или књига. Ни књижевост, ни уметност нису намењене да мењају свет, већ да причају приче и да нам праве друштво. Оне су увек ту.

* Ваше књиге налазе читаоце у могобројним земљама. Значи ли то да су судбине малих људи свуда исте или сличне?

- У праву сте. Можда је то зато што људи желе да сазнају више о малом човеку из Кине, велике земље на Истоку. Са књижевног становишта међутим, нису само мали, већ су сви људи пијуни у рукама судбине. У томе је фасцинација и мистерија живота. Од првог дана када дођемо на свет покушавамо да се боримо против те велике, невидљиве руке. Пробијамо се кроз таласе судбине да би пронашли себе, партнере и љубав, борили се против падова, депресије и смрти.

* На глобалном нивоу, јаз између богатих и сиромашних све је већи. Може ли се то оправадти профитом или зарадом, како се то најчешће чини?

- Људи су сада веома забринути за економски живот. Богаташ мисли да може да контролише свет, што је богатији, постаје све поноснији. Сиромашан осећа да је изгубио све, па што је сиромашнији, постаје све фрустриранији. То производи осећај да је јаз између њих све дубљи. Заправо, новац је само један квадратић у Рубиковој коцки живота, али сада је постао његов највећи део, на који људи гледају као на меру среће. Јаз између богатих и сиромашних неизбежни је резултат капиталистичког друштва, али не би требало да постане главни извор несреће.

* Како доживљавате ово што нас је снашло са короном? Какве се поуке могу извући?

- У септембру сам одржала беседу којом је отворен јесењи семестар на Националном аутономном универзитету Мексика. Осим о књижевности, говорила сам и о утицајима пандемије. Волела бих да то поделим и са вама. Прво питање је како се суочити са смрћу. Смрт седи за столом са сваким од нас, она је невидљиви и стално присутни гост, помаже да се боље носимо са питањима новца, жеља, славе, породице, природе и тела. Као друго, желела бих да поменем и кинеску мудрост живота. Постоји стара кинеска прича о старом човеку који је изгубио коња, а коњ се вратио и довео још једног доброг коња. То значи да тренутни губитак може да нам се врати као добитак. Порука приче је да добре ствари могу испасти лоше, док се оне лоше могу преокренути на добро. Са великим променама морамо се суочити са отвореним и смиреним ставом. Пандемија је катастрофа која је узроковала велике губитке, али можемо ли да размиљамо о томе и као о поруци коју нам Земља шаље због наше ароганције као људских бића? Да ли је она подсетник да ера џиновског напретка мора да стане или да мало успори?

Пишем уз музику

* НА којој књизи сада радите? Како изгледа ваш списатељски дан? Колико времена проводите над рукописом?

- Управо пишем нови роман о човеку који умире и своди рачуне са собом и својим богатством. Коначно сам за протагонисту изабрала мушкарца, и то богатог мушкарца. Пишем обично ујутру јер тада имам више енергије. Волим да пишем уз познату музику и песме које ми помажу да оформим унутрашње, невидљиво "звоно". Уколико ми добро иде, потребно ми је три до четири године да напишем роман. Биће ми драго да моја нова дела у будућности дођу до српских читалаца.

Препоручујемо

Култура

2 0

ДАР ИЗ ЉУБЉАНЕ: Поклон за десет српских библиотека

02. 12. 2020. у 15:06

Култура

0 0

ДРАНГУЛИЈЕ ОД МИСЛИ: Ипак су све те крхотине и остаци прошлости на неки начин повезани с нематеријалним стварима

01. 12. 2020. у 19:47

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Слобода - оно чега (данас) нема; Марко Крстић, "Мундо либре"

03. 11. 2020. у 19:39

Култура

0 6

ЕКСКЛУЗИВНО - ИСАБЕЛ АЉЕНДЕ: Сви на исти начин осећамо бол и љубав

03. 11. 2020. у 12:42

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације