ЧОВЕК НЕ МОЖЕ БИТИ СРЕЋАН АКО ГЛЕДА САМО СЕБЕ: Александар Филимоновић о глуми између Београда и САД

ЖИВОТ глумца Александра Филимоновића могао би да послужи као сценарио за холивудски блокбастер, али не само зато што је један од наших глумаца који игра у Америци.

Фото Војислав Данилов/Промо/Вук Папић

Рођен је у Београду 1982, а судбина га је одвела у Москву, Лондон, Њујорк и Лос Анђелес.

Завршио је математички лицеј, дипломирао информатику на Универзитету Royal Holloway, а упоредо се бавио и многим спортовима, укључујући и фудбал. Желео је да оствари професионалну фудбалску каријеру, али пријем у групу "Ствар срца", чувеног Мике Алексића, определила га је за глумачки позив. Усавршавао се на Ли Стразберг институту у Њујорку, а остварио је улоге у филмовима "Долемајт је моје име", "Бели лавови" и "Монтевидео, Бог те видео", као и серијама "Морнарички истражитељи", "Американци", "Убице мог оца", "Равна гора"...

Већ почетком 2021. године гледаћемо га на каналу Суперстар ТВ у хумористичкој серији "Дрим тим". У њој је летос глумио једног од 11 синова Ике Срдића са Звездаре и тако евоцирао успомене на фудбалске дане.

- Баш на Трудбениковом терену, где смо највише снимали, играо сам неке утакмице као клинац. Заиграло ми је срце. Како није - каже за "ТВ Новости" Александар Филимоновић.

- Мој тата је играо у Партизану, а добар део каријере провео је у ФК Рад. Још као дете ишао сам да га гледам на утакмицама. Сећам се, он и његови другари су на терену били лафчине и као 300 Спартанаца гинули су један за другог, а и дан-данас се воле и поштују. Искрено, разочарао сам се у фудбал јер је постао толики бизнис. Сада свако гледа ко ће више да заради и имам осећај да се радују када се неко повреди јер мисле да ће тако више успети.

Са Веслијем Снајпсом на снимању филма "Долемајт је моје име", Фото Војислав Данилов/Промо/Вук Папић

Док сам играо фудбал, требало ми је десет година да схватим да је заиста тако. Дуго сам се опирао и борио, међутим, нисам нашао тај фудбал који сам желео и онда сам прешао на глуму.

Због "подметања ногу" стигли сте до глуме. Има ли сличности?

- Спорт је некада уједињавао људе у витешким врлинама, али су се корупција и зло бациле и на тај сегмент човечанства. Све што вреди почиње да добија новчану и самим тим губи праву вредност. Има и све више глумаца и академија и све је теже добити посао. Зна се да велики број људи свуда по свету послове добијају не само преко аудиција. Међутим, када се бавиш неким индивидуалним спортом или глумом, другачије је јер не зависиш од целог тима. Бориш се за себе и своју шансу, а одговоран си самом себи. Када играш у екипи може, недајбоже, да неко прода утакмицу или саботира све играче. Много је више фалинки, а све мање правих хероја. Тако испада да су веће шансе да успеш у данашњем животу ако гледаш само себе и најближе људе око себе, па тек онда да помогнеш другима.

Фото IMDb

Ипак, учествовали сте у спасилачким подухватима током огромних поплава на Балкану 2014. и спасили живот жени у авиону 2018. године?

- Имам саосећање према људима и стало ми је да смо сви повезани. Никада нисам могао да будем потпуно срећан ни када сам путовао, ни када сам примао почасти, ни када је оцу кренуло у послу, јер помислим да имам фамилију или другове који не могу нешто лепо да искусе. Сматрам да човек не може бити срећан ако гледа само себе, али да би направио нешто он мора од себе да почне и да се изгради полако и поштено, и да се нада, што каже мој отац, да ће то светло да просија около на што више људи.

Изгледа нам је преостало да можда само у серији и филму видимо како неко из блата долази до звезда?

- Као у спорту када неко стварно да срце и све од себе, тако и у уметности, када неко душу оголи тада подсвест човекова може да наслути да има решења и пута. Највећа вредност уметности, спорта и свега лепог што је човек смислио јесте да се људи инспиришу, да гледају напред и да нађу оптимизам. Захвалност је супермоћ. И деци и одраслима убијају захвалност поручујући им и у стварном и у виртуелном животу "ти немаш, а ја имам, и срећан сам". То људе чини несрећним и одвлачи их од извора среће - захвалности. Од захвалности за сваки удах, поглед и гутљај гради се позитиван начин размишљања, а такав човек лакше нађе решење и за много озбиљније проблеме у животу. Мађутим, такву перцепцију требало би истренирати и највећи проблем је што децу бомбардују погрешним вредностима и у старту им убијају жељу. Знам младе људе који се опиру новим системима и поносан сам на њих. Надам се да ће серија "Дрим тим" и други добри пројекти успети да мотивишу људе.

Филм "Бели лавови", Фото Војислав Данилов/Промо/Вук Папић

У шеснаестерцу "Дрим тима" је гужва јер је у породици 11 синова, а ту су и остали чланови. Како вам је било међу Срдићима?

- Ми који имамо мало ширу породицу и блиски смо са ујацима, теткама и осталом родбином знамо отприлике како изгледа када је породица бројна. Срдићи су нон-стоп заједно и из те гужве на малом простору, у балканској немаштини, произилази много анегдота и сплетки које ће сигурно засмејати публику. Цела организација продукције била је високог квалитета, што ми значи јер сам се мало "уљуљкао" у Америци где је све на холивудском нивоу. Ни овде ништа није каскало, што је значајно, поготово имајући у виду колико је глумаца учествовало. Сви су били културни, позитивни и драги, а међу младим и амбициозним глумцима нису излетале сујете. На снимању су то биле олакшавајуће околности које су допринеле да се направи велика серија.
 

Дуги низ година глумите и стичете искуство у иностранству. Кажете да се српска и америчка продукција не разликују много?

- Код нас има веома много талената, али финансијска ситуација, нажалост, није таква да људи могу безбрижно да живе и да се само баве својим послом. Међутим, на снимању се то заиста није осетило. Сви су били и позитивни и расположени, чак упркос овој здравствено ризичној ситуацији и са додатном пажњом коју су морали да имају. Делује невероватно да је Америка стала и да се тамо ништа не снима, а да смо код нас успели професионално да изнесемо пројекат под диригентском палицом Лазе Ристовског, његовог "Зилион филма" и "Телекома Србије", као и Дејана Зечевића са креативне стране. Искрено сам одушевљен, а знам да нисам једини. Одавде сам својим колегама и продуцентима у Америци јављао и слао слике. Можда ћемо ускоро, Боже здавља, неколико америчких продукција да доведемо у Србију.

"Монтевидео...", Фото Војислав Данилов/Промо/Вук Папић

У серији имате предводничку улогу капитена Шекија. Каква је његова рола у породици?

- Ика, кога игра Лазар Ристовски, најамбициозни је од свих Срдића и не уме да не верује. Шеки, као првенац, одмах је био под директним ударом Икиног "великог сунца". Одрастао је под великом амбицијом и очевим притиском који га је кочио. Шеки има и фудбалски таленат и доброту, сви у породици су добри људи, али је на неки начин резервисан, супротност је оцу, који је толико срчан. Пошто је Шеки најстарији, имао је одговорност да пази браћу и буде им млађи отац, а не само старији брат. Његова је дужност била и да их сачува од Икине срчаности, али и да дозволи оцу да их мотивише. Улога Шекија је занимљива и допала ми се зато што исказује нежна, суптилна осећања. Екстреме, као када побеснимо или се расплачемо, најлакше је глумити и пријало ми је да тражим и погађам ту танку нит.

Шеки има и супругу Лилу коју игра Теодора Ристовски. Како њихов брак функционише поред свих Срдића?

- Лила је велико срце и душа те велике фамилије. Она као да је сестра свима, осим Шекију којем је супруга. Освојила је његово срце, мада можда не би освојила неку математичку олимпијаду. Зато надокнађује дубином духа и вере, као и сањарским погледом на интелектуално-логичке поставке света.

"Равна гора", Фото Војислав Данилов/Промо/Вук Папић

Шта је онда важније, вера да се може успети или промишљање како да се до успеха дође?

- Перфекциониста сам у сваком погледу и из сопственог животног искуства научио сам да је најбитније схватити да никад нећеш бити савршено спреман. Треба да вредно радиш, али у неком тренутку би требало да се препустиш реци живота и судбине. Управо о томе говори серија "Дрим тим". Наилазе тренуци када Срдићи нису довољно спремни да нешто ураде или да неког победе, али када се нађу у самој ситуацији, онда је "дај шта даш". Највећа је мудрост у животу како у тим неочекиваним и изазовним ситуацијама људи да остану што смиренији. Никада се то не може научити у књигама или из живота јер сваки пут је изненађење. Како реагујемо на њега одређује наша духовна снага и ширина које највише помажу човеку да прође кроз живот.
 

Препоручујемо

Култура

0 0

КРАЈ ЈЕДНЕ ЕРЕ: Преминуо члан култне групе The Cure

26. 12. 2025. у 20:19

Култура

0 0

НОВОГОДИШЊА ЧАРОЛИЈА УЗ CIRQUE DU SOLEIL: 20 одсто попуста на представу „OVO“

26. 12. 2025. у 12:45

ТВ Новости

0 0

ЛОЛА РАДАКОВИЋ ЗА "ТВ НОВОСТИ": У Нову годину улазим са страшћу, жаром и заносом, а посао не радим, живим га (ФОТО)

26. 12. 2025. у 12:05

Култура

0 1

ОТВОРЕНА ПРАЗНИЧНА ИЗЛОЖБА „ЗАНАТИМА ДО ТОЛЕРАНЦИЈЕ“: Мост који спаја уметност, емпатију, идентитет и солидарност

23. 12. 2025. у 20:25

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације