ИНТЕРВЈУ Љубиша Ристић: Свету следи ново дељење карата

САВРЕМЕНИ свет први пут се суочио с епидемијом ових размера, а крај се још не назире: кад год да се подвуче црта, не може се знати колико је иза ње остало мртвих, депресивних, несрећних и осиромашених људи .

Фото П. Митић

Оно што је извесно, ништа неће бити исто - у политичком, економском, друштвеном, па и менталном погледу на сопствену стварност. Постоји ли тајна неке "црне руке" (како гласи и назив једне његове представе) , која повлачи конце над целом планетом и у чијој је моћи да "одсвира" крај? Да ли су последице свега што се десило у изгубљеној години наших живота, и даље несагледиве, питање је за позоришног редитеља Љубишу Ристића који је често антиципирао многе догађаје у својим представама.

"ОСЛОБАЂАЈУЋИ БЕОГРАД", Фото приватна архива

- Не знам ја да ли је баш све тако...То зависи од разних ствари. Прошли смо ми ратове, бомбардовања, санкције и несреће свих врста. Ситуација је необична зато што је уложено у њу толико пропаганде. Људи умиру од сиде већ деценијама, много више него од короне... И даље не знамо шта је све ово и да ли неко, заиста, тиме управља. Обавља се једно велико претресање комплетног живота, односа међу државама и разним економијама. На известан начин, још прошле године у рану јесен било је јасно да ће доћи до великих турбуленција. Већ тада је светска економија била у тешком стању и изгледало је да ће се догађати разне необичне ствари.

"ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА", Фото приватна архива

На какве "необичности" мислите?

- Појавило се огромно штампање новца, улагање у банке, корпорације. Нешто мање у становништво, свуда - од САД до најмањих земаља, као што је наша. Тако, да ја не бих журио са закључцима... Оно што видимо и знамо је изузетна пропаганда у свим медијима и на друштвеним мрежама, која изазива страх, тескобу, анксиозност.

Чији је циљ да у таквом стању држи цео свет?

- Не знам, само ми старији памтимо времена када је на сличан наин читава планета , у другачијем облику, била пред обећањем катаклизме коју ће изазвати атомска бомба. Сејање тог страха педесетих и шездесетих година, имало је велики утицај на уметност и свакодневни живот. Волим да укажем на један пример. Бекетов комад "Чекајући Годоа" играли смо га 1956. у Београду. Годину дана пре тога постављен је у Паризу, Лондону... Говорио је о страшној тескоби коју изазива та могућност свеопштег уништења. Над овим је свако морао да се замисли и уозбиљи, да то види као једну мрачну перспективу. После , мање од 20 година, ја сам радио у Београду исти комад са Љубом Тадићем, Миром Карановић, Љиљом Благојевић и Соњом Кнежевић. И одједном, страшни туробни текст, постао је скоро комедија. Слатка, духовита. Људи су се смејали њеним репликама. Дакле, требало је двадесетак година да се цела та ствар превазиђе.

Значи ли то да је човеку својствено да брзо заборавља и највеће претње по сопствени опстанак ?

- Није то ствар заборављања. Ушло је у искуство. Одједном је цео страх склоњен у страну, људи су схватили да је велики део пропаганде - застрашивање. А на делу је био "хладни рат", у којем је средство одржања мира била равнотежа страха. И све те антинуклеарне демонстрације, на крају се испоставило да су заправо игра великих сила да се свет држи у покорности.

Фото приватна архива

На сцени је поново игра великих сила?

- Да, не само њих него и оних који управљају светом, имају моћ да одштампају 5-6 милијарди долара и "упумпају" у свакодневни живот, компаније, банке, грађанство. То је оно што ја видим да се догађа.

Али, објективно, много је мртвих око нас, међу њима и свима познатих лица и имена?

- Ништа више смрти него од обичног грипа. Десет пута мање него од сиде. Уосталом, не кажем да све то није тачно, ствар је само како се употребљава... У нашој земљи имамо проблем како да одржимо функционисање здравственог и образовног система, систем живота великих градова, саобраћаја. Данас су на испиту способности разних земаља. Цела та прича је око тога да ли ће свет бити мултилатералан или свака држава за себе, хоће ли превладати глобалисти или суверенисти. И корона је део те ствари.

Још у првом таласу, када је Италија остала онако усамљена, схватила је да не може много да се ослони на међународну заједницу?

- Свако се борио за себе, отимао за маске и респираторе. Одједном се видело да дотадашњи свет, тако организован, заправо не постоји. И да је, углавном, на делу игра у којој сада следи ново дељење карата. Ево примера у САД. Очигледно је да је дошло до великих ангажмана, изборних превара, дигиталних играрија. Али, сада имамо ситуацију да је у неких три хиљаде округа, у којима су у две и по хиљаде добили републиканци - само 29 одсто америчке економије. А само 400 округа у којима су победиле демократе, значи богати Запад (Калифорнија) и богати Исток (Нова Енглеска, Њујорк, Вашингтон) држи 70 одсто економије! И сад се цела та Средња Америка, рурална подручја и велики део становништва, нашао пред тешком економском ситуацијом... И то је исход избора, не Трамп или Бајден.

Како се сва ова светска таласања могу на нас одразити?

- На нашем попришту се води отворена борба. Како је рекао један амерички политичар, ми смо на линији ватре. Код нас се додирују интереси великих сила, америчких, руских и кинеских, па ће свако покушати да их заштити. Ипак, изашли смо из велике кризе у коју смо запали, кад су нас сви оставили на цедилу...Кинези сада овде имају озбиљне економске интересе, Русија није она од пре двадесет година, која је ставила свој печат на бомбардовање, а САД нису у ситуацији поново да ударе на нас. Једном су то учинили да покажу Европи да могу да бомбардују било кога у њој и то је имало велике последице на Старом континенту.

Кажете да смо ми сада "у оку олује"?

- Безбедни смо, утолико што онај ко хоће да има утицаја у Србији зависиће од улагања у ову земљу. Ако хоће да гради путеве, инсталира фабрике, отвара радна места - може да оствари и утицај. А то да заврће руку, прети поглављима ЕУ, то више код нас не пали.

Хоће ли се наша зависност (или наклоност) препознати и по томе за коју ћемо се вакцину определити?

- И кад су вакцине у питању, већ смо научили лекцију да нема седења на једној столици. Морамо да се потрудимо да све добре вакцине, одакле год да долазе, буду у употреби и тако се заштити становништво. Оно што је важно је да смо ми показали у разним фазама епидемије да имамо добар здравствени систем и сјајне лекаре, који се у ходу прилагођавају и тежим условима. Економија је, такође, у стању да се избори са ситуацијом. Боље него код многих других у свету.

Да ли треба да будемо захвални "остацима" социјалистичког здравственог система?

- Најзахвалнији треба да будемо према остацима друштвеног осећања солидарности. И много већој емпатији него у другим земљама. То је југословенски начин живота. Нема то везе са идеологијом него оним у чему смо одрасли, начином на који смо научили да живимо. И сада имамо огорченог света који је, не критички, већ непријатељски расположен према стварности. Има и своје личне разлоге да буде агресиван, што се види и по будалаштинама на друштвеним мрежама. Али, оно што је претежно и најважније је да ми, ипак, живимо у друштву већег степена солидарности међу обичним људима него што је то у Француској, Италији, САД, Немачкој. Зато што смо одрасли у свету који није био заснован на потрошачком менталитету и профитној идеологији. Тако смо васпитавали и децу.

Кад све ово прође, можемо ли наставити где смо стали?

- Свака криза, несрећа и проблем утичу на људе да савладавајући их, као у свакој болести - стичу имунитет. Ми излазимо из овога са свешћу да постоји могућност разних болештина, закључавања, карантина. И да је све то део живота. С новом могућношћу прилагођавања, могло би се рећи - имунитетом-  на овакве невоље.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације