Најчвршћа везаност за ствари - за њихову биографију, географију, рођење и смрт - довела је до тога да сам у кутију за ципеле слагала оно од чега ми је било тешко да се растанем: пукнуту порцеланску зделицу мога прадеде у којој је држао некакве точкиће и опруге од сатова, разбијени кинески прибор за чај који је мој први муж случајно збацио раменом заједно с полицом, бакине глас рукавице (балске!) такве величине да су пукле кад је једна дебељушкаста дванаестогодишња девојчица покушала да их проба, прабакина напола расплетена корпица за коју се не зна чему је служила, поносна значка гимназије из Калуге госпође Салове и комадић воштаног платна из родне куће на ком је написано име мога брата од стрица који се родио десет година после мене.

Коментари (0)