ДРАНГУЛИЈЕ ОД МИСЛИ: Ипак су све те крхотине и остаци прошлости на неки начин повезани с нематеријалним стварима

Људмила Улицка

01. 12. 2020. у 19:47

ДРАНГУЛИЈЕ ОД МИСЛИ: Ипак су све те крхотине и остаци прошлости на неки начин повезани с нематеријалним стварима

Људмила Улицка

Најчвршћа везаност за ствари - за њихову биографију, географију, рођење и смрт - довела је до тога да сам у кутију за ципеле слагала оно од чега ми је било тешко да се растанем: пукнуту порцеланску зделицу мога прадеде у којој је држао некакве точкиће и опруге од сатова, разбијени кинески прибор за чај који је мој први муж случајно збацио раменом заједно с полицом, бакине глас рукавице (балске!) такве величине да су пукле кад је једна дебељушкаста дванаестогодишња девојчица покушала да их проба, прабакина напола расплетена корпица за коју се не зна чему је служила, поносна значка гимназије из Калуге госпође Салове и комадић воштаног платна из родне куће на ком је написано име мога брата од стрица који се родио десет година после мене.

Све сам то намеравала да поправим, рестаурирам, залепим, закрпим или, једноставно, ставим на место. И тридесет година сам то вукла из стана у стан, све док за време једне од последњих селидби, обузета жељом за ослобођењем и очишћењем од свакојаких старудија, нисам све те безвредне драгоцености бацила на ђубре. У тренутку ми се учинило да сам се ослободила своје прошлости и да ме она више не стеже за гушу. Ништа се од тога није догодило: све те бачене ситнице запамтила сам - од прве до последње.

Ипак су све те крхотине и остаци прошлости на неки начин повезани с нематеријалним стварима. У симболичном смислу представљали су дивне принципе и позитивне ставове, преузете идеје и оштроумне концепције које сам целог живота сакупљала у чврсту грађевину и понекад се чинило да она чврсто стоји на сигурној основи и да је дугогодишњим напорима изграђен читав један поглед на свет. Тај костур показао се тежак и неудобан као оклоп средњовековног витеза... Временом ме је то веома узнемиравало али, захваљујући Богу, свакодневне животне бриге стално су одвлачиле од досадних тражења вишег смисла. Не могу рећи да би резултат био колико-толико значајан. Веома ми је блиска помисао да побацам све лабораторијске бележнице неуспелих или недовољно успелих експеримената. Нажалост, кутија за ципеле пре је модел, а можда и метафора која говори о универзалном процесу сакупљања богатства и каснијег ослобођања од њега.

Показало се да се ништа не може бацити. Снажна свест неће да се растаје од дрангулија од стакла, метала, искуства и мисли, знања и досетки. Шта је ту важно и значајно, а шта је споредни производ животне активности - то не знам. Тим пре што се понекад "Гомила ђубрета" покаже драгоценијом од "Зрна бисера".

Мој покојни прадеда, некакав часовничар и читавог живота читалац једине књиге, ценио је материјални свет не мање од духовног: никада није бацао ни картончић, ни комадић гвожђа, са улице је доносио час криви ексер, час зарђалу шарку. Све је распоређивао по кутијицама, пописивао: дебели ексери, шарка за врата, калем за конце. А на једној кутијици већ после његове смрти разабрали су натпис: "Узица која ничему не служи"... Али зашто је чувао? Тако се јавља жеља за ослобађањем свега сувишног, необавезног...

"Ево губим руке, ноге, главу, годину, месец и дан рођења, и датум смрти, националност и образовање, ево губим име и презиме, и биће добро." То сам сама написала на последњој страници збирке "Људи нашег цара".

(Из књиге аутобиографских прича и есеја "Свето смеће", издавач "Архипелаг", превод Неда Николић Бобић)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)