ИНТЕРВЈУ Зинаида Дедакин: Моје средство за рад је отварање срца и душе

МАЈА ЈЕШИЋ

29. 11. 2020. у 17:31

ИНТЕРВЈУ Зинаида Дедакин: Моје средство за рад је отварање срца и душе

Фото Промо/Архива

КАЖУ - она је као шафран, скупи зачин који даје посебан укус, у овом случају делу уметности. Аутентична, са малих екрана и позоришних дасака букти јачином, ерупцијом емоција, од нежности до грмљавине дрскости и провокативности. Када се појави у сцени серије, она вас зграби и увуче у свој лик.

Она то има у себи, снагу изражајности којом су даривани ретки, можемо рећи, они посебни. Када је комичарка, из ње пршти живи живот. Улогу "Рамба", кућне помоћнице у серији "Андрија и Анђелка", публика обожава. Њен "Рамбо" полако улази у легенду, свакодневицу, сленг... Смеје се грлено и гласно. Радосно.

У Позоришту на Теразијама је преко 26 година. Када је гледате у мјузиклима она је као ватромет уметничке вештине, талента, разиграности.

Играла је у небројено домаћих најгледанијих серија. Увек (не)главну, илити споредну улогу. Толико "споредну" да би је увек запамтили. Као куварицу у Језиној кафани у "Породичном благу", Мајину шефицу Зденку у "Паре или живот", Верину стрину у "Меденом месецу", Берту у "Јесен стиже, дуњо моја", сељанку у серији "Монте видео, Бог те видео", супругу Хаџи-Здравковића у "Белој лађи", Рамба у "Андрији и Анђелки", Љиљану Хаџић у трећој сезони "Ургентног центра", коју управо гледамо на ТВ Прва. Она је Зинаида Дедакин.

* Аутентичност, оригиналност у изражајности је нешто што вежу за ваше име. У свим серијама у којима сте играли, драмама, толико сте доминантни и својим "малим" улогама, пуним сока, живота. Да ли сте понекад имали проблем што нисте играли главне улоге?

Фото Промо/Архива

- Прво хвала вама што имате такво осећање према мом стваралаштву, јер то и јесте једина права процена, како публика доживљава. Уопште немам проблем када је моје стваралаштво у питању, дапаче, мени је све то стварање радости. Моје уметничко биће и даље је младо, као што и душа не стари, мада бих волела да се неко од редитеља охрабри и са пуним поверењем ми да задатак у коме бисмо сви уживали, и који би, што се простора тиче, био далеко већи за разлику од ових досадашњих задатака. Моје споредне улоге, које сам до сада радила, не умањују моју радост стварања. Ако дођемо до душе посматрача, до публике, до препознавања, до овога што сте управо рекли, аутентике лика, то је радост. Мени је то не само комплимент, него и обавеза. Знам како ја гледам филмове, представе, и када ме дотакне кажем - то је то, ово је скупо!

* Легендарна глумица Радмила Савићевић такође никада није имала ниједну главну улогу, а толико је незаобилазна, утемељена у нашем телевизијском стваралаштву. Својом животношћу, енергијом, утиском да не глуми, а то имате и ви. Да ли негде можете да се упоредите са њом која је играла непосредне, жене из народа, блиске публици, која ју је волела, које и вама некако највише "пашу". Да ли грешим?

- Не могу да кажем да грешите уопште, јер она је уметница која је обележила једну епоху, двадесети век. Имала сам прилике чак и да је упознам. Гледала је једну моју представу, "Ћелава певачица", у режији Јагоша Марковића, после које сам добила од ње тако дивне комплименте који се не добијају сваки дан. Одржала ми је предавање и рекла ми: "Мала, ти си посебна, ти си велика глумица". Добијала сам комплименте од Мире Ступице, Ренате Улмански, Милене Дравић и то вам у једном тренутку буде баш значајно, али те великанке нашег глумишта су толико драге и једноставне, и у томе сам се препознавала са њима. И ја данас имам потребу да кажем колегама - хвала ти, браво, алал вера...имам потребу да им се захвалим што са мном деле свој дар. То је негде и обавеза даровитих људи, да деле лепоту, да чисте овај наш ваздух, да уносе душу у свако време. Никада се комплиментима нисам китила.

* Не можемо да заобиђемо чињеницу да сте играли, стварали са легендама нашег глумишта као што су Паја Вуисић, Оливера Марковић, Цоле Дечермић, Мића Томић, ретка је привилегија многих глумаца који данас стварају да имају прилику да буду партнери таквим величинама. Каква сећања носите о сарадњи са тим значајним људима, и еснафски и приватно?

- Моја сећања на те људе чине мој живот. Они су ме и увукли у свет уметности у коме ја живим већ 40 година. То је сећање на потпуно нормалне, нежне људе са свим проблемима и радостима које има свако од нас. Расла сам са тим људима и имала сам јако, јако, јако много среће... са Сојом Јовановић нпр. То су једноставни и дивни људи. То сам научила такође од њих. Што си остваренији у било чему што радиш у животу, то си једноставнији, обичнији. Ето то је моје искуство, па и код млађе генерације, као што је Мирјана Карановић са којом сам имала толико радости и среће да радим. Што си остваренији у животу, браку, љубави... љубави пре свега, јер стваралаштво јесте љубав, што се мање плашиш изазова, што си већи авантуриста, то си нормалнији и једноставнији. У том гнезду сам ја расла, поред тих и таквих људи, великих а једноставних. Па мало ли је?

Фото Промо/Архива

* Где год се појавите на јавној сцени ширите позитивну енергију као ретко ко, ширите животну радост, ваш заразни звонки смех, спремност за хумор, прављење добре атмосфере... лишени сте блазираности. Да ли је то део васпитања, карактера, начина на који сте се градили? Одакле извире тај извор радости који ширите око себе?

- Ово је врло "масно" што сте ми рекли. Замислите колико у вама, и свима нама онда има лепоте која у људима препознаје радост. Ми препознајемо шифрарник свог бића, шифрарник детектује оно што смо ми. Ако детектујемо радост код других људи, то значи да смо ми пуни ње. Баш вам хвала, улепшали сте ми дан што ме пуштате у своју причу и пред ваше читаоце. Тај извор је у мени. Ја му се захвалим свако јутро када се пробудим, и кажем - хвала - ко год је био дежуран да ми тај извор открије јако, јако рано. Баш сам била јако мала када сам схватила - или ћу бити ово што јесам, или ме неће бити. Да се вратимо на ваше прво питање шта је аутентичност. Аутентичност је истина, а истина је љубав. Сви смо рођени с разлогом, свако од нас је јако значајан. Ја јесам значајна себи, јесам. Ако сам значајна још неком, па Боже, мој живот је имао потпуни смисао. Сви моји покушаји да се бавим економијом, туризмом, јесу плаћали неки инфостан, али нису доносили оно најважније - љубав. И то је мој избор.

* Од свих улога које сте играли у изузетно гледаним серијама почевши од "Породичног блага", "Меденог месеца", "Ургентног центра", "Јесен стиже, дуњо моја", "Ничије дете", "Монтевидео, Бог те видео", "Добра жена", "Породично благо", "Певај, брате", "Андрија и Анђелка"... Која вам је срцу најближа?

- У вашем питању има пуно логике и потпуно је на месту, али ја сам жена која не функционише по систему логике. Нећете добити одговор на ово питање, а ево зашто. Све улоге које су ми се догађале везујем само за атмосферу на снимању. Уколико је атмосфера на снимању мојим доприносом, или доприносом читаве екипе била најчешће незаборавна, а имам среће да је скоро увек била таква, то је оно - шта емитујеш то и привлачиш, тако памтим и улоге. На пример, у улози чувене "кућне помоћнице" Рамбо, тачно се сећам да приватно у том периоду ја напросто - нисам била жива, отворено да вам кажем. Ја нисам била ја. Али, захваљујући Андрији Милошевићу и екипи из серије, моја улога Рамба је ушла у домове људи, и публика је њу - Рамба, јако заволела. Када се некад присећам шта се мени тада у животу догађало, није случајно када глумац каже - ова улога ми је спасила живот, не улога као улога, него одлазак у своје станиште. Одлазак међу људе који те разумеју, у једну природну средину, где је потпуно нормално плакати, смејати се, бити оно што јеси у том тренутку.

Фото Промо/Архива

И то јесте тај мој глумачки свет. И не само глумци, већ сви они ствараоци около, и они који доносе кетеринг, и техничари, камермани... сви. То је средина у којој се осећам као у свом дому. А ту где се осећаш као у свом дому - ту си го! И свој. И онда се догађа онај извор са почетка приче. Ако су људи око мене такви какви најчешће јесу, дивни, онда тај извор стваралаштва - шикља. Моје основно средство за рад је отварање срца и душе. Рекли сте у разговору једну круцијалну реченицу - рекли сте - хвала вам на људскости. Има код Ежена Јонеска, у "Ћелавој певачици", једна од милион фантастичних реченица, госпођа Смит каже: "Опростите што морам да будем искрена". Погледајте ви докле смо се ми довели, ми се захваљујемо на људскости... погледајте како сте кроз разговор ви дотакли извор свега. Ово је круцијално. Ми смо себе довели дотле да се захваљујемо на топлини, а ми смо сама топлина. А кријемо је. Шта су нам ово урадили? Е, за ТО служи уметност. Да сачува људскост и душу да се због ње не извињавамо, него да је часно носимо и ширимо.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)