ТРАГЕДИЈА ПОСЛЕДЊЕГ ВИТЕЗА И ВЛАДАРА СРБИЈЕ: Ново издање изузетне српске монографије средњег века "Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба"

МИТСКЕ слике из српског народног предања понекада су густа копрена која скрива сложену слику изузетних људи, њихових идеја и прегнућа, племенитих и управо зато трагично узалудних у временима "када су живи завидели мртвима".

Зидине Смедеревске тврђаве / Фото Б. Субашић

Тако су замагљени и напори, визија и судбина деспота Ђурђа Бранковића, оснивача светородне династије који се "свим снагама борио за спас српске државе, а црква је канонизовала тек његове потомке" и "коме је судбина доделила да гледа пропаст Деспотовине и трагедију сопствене породице".

Ови језгровити цитати су узети из књиге великог српског историчара проф. др Момчила Спремића "Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба", која мирне душе може да понесе епитет "српски Рат и мир". Његово дело, које се у струци сматра нашом најбољом монографијом средњег века, најзад је поново објављено, у библиотеци Саборник, у издању "Службеног гласника".

Судбина књиге о пропасти српске Деспотовине је сама по себи метафора. Аутор ју је завршио 1991. у време распада друге Југославије, рата, санкција и хиперинфлације, због чега је на објављивање чекала три године. Када је 1994. најзад одштампана добила је лавину похвала, али је брзо нестала из књижара. Кризе и ратови у последњим остацима југословенске заједнице скрајнули су Спремићеву сагу. Данас се може рећи да би српски владари из деведесетих могли много да науче из ове књиге, да су је на време прочитали.

Спремићево дело је динамична, живописна хроника једног доба и личности које су га обележиле, употпуњене ненаметљивим али дубоким коментарима аутора. Управо они расветљавају крвљу испрсканом позорницу 15. века са мноштвом ликова који ратују, тргују, заклињу се на верност и вероломно мењају стране.

- Историја Србије у време деспота Ђурђа Бранковића јесте драма пропасти српске средњовековне државе. Свака пропаст је трагична, поготову државна, јер је и општа и појединачна. У тој катаклизми, најтежој од досељавања на Балканско полуострво, показале су се неке особине Срба. Мада су остали привржени источнохришћанској вери и цивилизацији, примили су плодотворне утицаје западноевропске привреде и борили су се против муслиманске најезде, све док нису пропали - записао је Спремић.

Изузетност његове књиге је у томе што даје и данас актуелну слику међународног положаја Србије и изврсну карактерологију Срба и народа са којима они традиционално имају посла у добру и у злу. Спремићева књига тера читаоца да се замисли над штетом коју су донели митске представе о Бранковићима, од Вуковог измишљеног издајства, до представе о деспоту Ђурђу и деспотици Ирини "проклетој Јерини", као о тиранима који су хира ради мучили свој народ терајући га да гради тврђаве у невероватно кратком року. Легенде не наводе историјске чињенице да су ти утврђени градови, међу којима се истичу престоница Смедерево и рудничка Острвица, спасли оно што се могло спасти - не само Срба, већ и свих других хришћана, пре свега учених Византинаца, који су у деспотовини нашли спас. Ту се сурови ратник и лукави државник Ђурађ Смедеревац, открива као власник велике библиотеке, љубитељ уметности, племенити мецена ромејских сликара, писаца и архитеката, а изнад свега као покровитељ српског манастира у Јерусалиму и целе Свете Горе Атонске.

Foto: Ђурађ је направио тврђаву Зворник

POGLEDAJ GALERIJU

Спремић наглашава да је Ђурђе још у раној младости показао ратничку храброст и таленат војсковође, али да то није био прави разлог због кога га је ујак деспот Стефан Лазаревић одредио за наследника. Он је њему препознао будућег великог државника који је током тридесетак година владавине успевао да одржи Србију у потпуно непријатељском окружењу.

- Као племенит човек, Ђурађ је држао до витешких идеала. Ратовао је више од педесет година, против бројних непријатеља на разним странама. Као ратника ценили су га и сарадници и противници. Ипак, као војник не би се могао одржати да није имао дипломатског дара. Он је дошао до изражаја у деценијама дугом посредовању између Турака и Угара и сталном лавирању између њих. Када се проучавају српска и страна документа о деспоту Ђурђу, неодољиво се намеће утисак несхватљиво велике енергије коју је тај човек поседовао. Она с годинама као да није нестајала, већ се повећавала. Трпећи "ударце судбине", он се у безнадежним ситуацијама савијао пред султаном и успевао да се дигне. Са Западом је сарађивао иако му није припадао, иако га није ни волео. Његова личност утолико је више за поштовање када се зна да је владао у времену од кога није било тежег - наводи Спремић.

Препоручујемо

Друштво

1 9

ДЕСПОТИ БРАНКОВИЋИ ВЛАДАЛИ СУ ИЗ КУПИНОВА: Последња српска средњевековна престоница била је скривена у Обедској бари

03. 09. 2020. у 23:47

Култура

0 1

КАКО ЈЕ ОСВАЈАНА УМЕТНИЧКА СЛОБОДА: "Одложба није изложена" сведочи о програму без компромиса

11. 07. 2020. у 21:09

Култура

0 1

КЊИГЕ О ПЕТРОВОЈ ЦРКВИ И ЂУРЂЕВИМ СТУПОВИМА: Прве монографије о светињама

02. 09. 2020. у 20:57

Србија

0 9

БИЛИ СУ СКРИВЕНИ 120 ГОДИНА: Археолошко откриће у Смедеревској тврђави, нађени остаци топовске куле и цеви до хамама

17. 08. 2020. у 15:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације