ЛУЧКИ РАДНИЦИ И ПИ-АРОВИ: Дејвид Грејбер (1961-2020)

Чини се као да неко измишља бесмислене послове само да би сви нешто радили. Управо у томе лежи зачкољица.

Саша Панчић "Друга обала" Галерија “Б2“

То је баш оно што не би требало да се дешава у капитализму. Свакако да је у некадашњим неефикасним социјалистичким државама попут Сојетског Савеза, где се запосленост сматрала и правом и светом дужношћу, систем измишљао онолико послова колико је било неопходно. (Зато је у совјетским продавницама по троје радника продавало комад меса.) Али то је управо проблем који би тржишна конкурентност требало да реши. Судећи према економским теоријама, последње што би једна фирма која тежи да оствари профит учинила било би да плаћа раднике који јој нису потребни. То се, свеједно, дешава.

И док корпорације немилосрдно смањују број запослених, бреме отказа и повећаног обима посла на крају неминовно пада на ону класу људи који заправо праве, померају, поправљају и одржавају ствари. Као да је на делу нека чудна и необјашњива магија која чини да број "ћата" само расте, а све више радника (умногоме као некад совјетски радници) формално ради четрдесет или чак педесет сати недељно, а у стварности ради само петнаест сати, као што је Кејнс и предвидео, док преостало време организују мотивационе семинаре или им присуствују, ажурирају своје фејсбук-профиле, или преузимају серије са интернета.

Јасно је да одговор није економске природе - већ моралне и политичке. Владајућа класа увидела је да срећна и продуктивна популација са слободним временом представља смртну опасност. (Сетите се догађаја из шездесетих када су ствари почеле да се одвијају у том правцу.) С друге стране, осећај да рад сам по себи има моралну вредност, а да свако ко не пристаје на строгу радну дисциплину током већег дела дана ништа не заслужује, веома погодује владајућој класи.

Једном ми је, пошто сам размишљао о наизглед незаустављивом порасту административних обавеза на британским универзитетима, синула једна могућа визија пакла. Пакао је скуп појединаца који већину времена раде послове које не воле и у којима нису нарочито добри. На пример, запослени су зато што су изврсни столари, а онда се испостави да већину времена морају да прже рибу...

***

Шта говори о нашем друштву чињеница да генерише изузетно малу потражњу за талентованим песницима-музичарима, али очито бескрајну за стручњацима за корпоративно право? (Одговор: ако један посто популације контролише већину расположивог богатства, онда то што називамо "тржиштем" одражава оно шта они мисле да је корисно или важно, а не сви други.) Но, што је још важније, ова прича показује да је већина људи који раде бесмислене послове тога свесна. Не знам да ли сам наишао на корпоративног адвоката који не мисли да његов посао није небулоза. Исто важи за готово све наведене делатности. Постоји читава класа стручних професионалаца који раде за плату, а који када их упознате на журкама и кажете да се бавите нечим што се може сматрати занимљивим (антропологијом, на пример) избегавају да уопште говоре о свом занимању. После неколико пића, кренуће с тирадама о томе како је њихов посао глуп и бесмислен.

Посреди је дубоко психичко насиље. Како се уопште може говорити о достојанственом раду, када човек интимно осећа да његов посао не би требало да постоји? Како да то не изазове дубок гнев и јед? Необична је генијалност владара савременог друштва који су успели да, као у случају пржилаца рибе, обезбеде да тај гнев буде усмерен на оне који су у могућности да раде смислене послове. На пример, у нашем друштву изгледа важи правило да, што је очигледније да нечији рад помаже другима, мање су шансе да ће за то бити плаћен. Тешко је пронаћи објективно мерило смислености, али једноставан начин да добијемо неку идеју о томе јесте да поставимо питање: Шта би било када би читава класа људи напросто нестала? Шта год мислили о медицинским сестрама, ђубретарима или механичарима, јасно је да би се последице осетиле одмах пошто би они изненада нестали, и да би биле катастрофалне. Свет без наставника или лучких радника брзо би се нашао у невољи, а сигурно би осетили недостатак чак и писаца научне фантастике или ска музичара. Није сасвим јасно у којој мери би човечанство било на губитку када би сви директори приватних деоничарских друштава, лобисти, пи-арови, актуари, радници у телемаркетингу, судски извршитељи, или правни консултанти само нестали. (Многи мисле да би постало знатно боље.) Но, ако изузмемо неколико често истакнутих изузетака (доктора), правило о лошим платама је прилично применљиво.

***

Да је неко намеравао да осмисли радни режим који би савршено погодовао одржању моћи финансијског капитала, тешко да би осмислио нешто боље. Прави, продуктивни радници непрестано се потискују и експлоатишу. Остали су подељени на терорисани слој једнодушно ниподаштаваних незапослених и на један шири слој људи који су плаћени да практично не раде ништа и чије су позиције такве да се они поистовећују са гледиштима и сензибилитетом владајуће класе (менаџери, администратори, итд.) - а нарочито њиховим финансијским отеловљењима - али који истовремено негују потмули презир према свакоме чији посао има јасну и непорециву друштвену вредност. Наравно, тај систем није био свесно осмишљен. настао је после скоро једног века покушаја и погрешака. Али он је једино објашњење зашто упркос технолошким могућностима наше радно време није трочасовно или четворочасовно.

(Одломци из књиге "Небулозни послови", у издању "Геопоетике" и преводу Луси Стивенс)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације