ПЕСНИЦИ СУ ПЛЕМИЋИ БЕЗ ТИТУЛЕ: Томислав Маринковић, добитник награде "Десанка Максимовић" за укупан допринос српској поезији

Бранислав Ђорђевић

22. 09. 2020. у 14:36

МОЈА путовања кроз песнички језик су обраћања свету који ме окружује, тражим у њему скривене истине, постављам питања не очекујући егзактне одговоре већ тиме само будим машту којом се храним - каже, за "Новости", Томислав Маринковић, добитник награде "Десанка Максимовић" за укупан допринос српској поезији, коју додељује задужбина велике песникиње.

ПЕСНИЦИ СУ ПЛЕМИЋИ БЕЗ ТИТУЛЕ: Томислав Маринковић, добитник награде Десанка Максимовић за укупан допринос српској поезији

Томислав Маринковић /Фото М. Анђела

Његова поезија је, по оцени жирија, "обележена специфичном поетиком 'малих ствари', естетиком свакодневице која носи одлике универзалних вредности".

- Свет такозваних малих ствари, који је поменут и у образложењу жирија, а који је, наизглед парадоксалано, начин да песник боље сагледа бесконачност света, присутан је у мојој поезији и као начин сагледавања стварности сачињене од обичних тренутака, али и као форма мог унутрашњег живота. Једноставније речено, живот као такав је само полазиште за обликовање живота унутар песме - каже Маринковић.

* Жири је уочио и блискост ваше поезије са песничким делом Десанке Максимовић...

- Иако је пријатно чути такву оцену, већ и због чињенице да гајим велико поштовање према поезији Десанке Максимовић, као и због места које она заузима својом личношћу и делом у нашој књижевности, култури и у срцима обичих људи, не бих ишао тако далеко да своју поезију назовем блиском поезији велике песникиње. Ипак, опчињеност природом, која је значајна и као архетипски простор, као и опредељење да се у блиском окружењу пронађу и мотиви за песму и истине о свету у којем живимо, биле би тачке у којима је могућ сусрет једног и другог песничког гласа. Награда која носи име Десанке Максимовић зрачи посебним сјајем и топлином, и чини да се осетим почаствованим што сам бар мало обасјан том светлошћу.

* Слажете ли се са онима који тврде да је ово доба ненаклоњено књижевности, нарочито поезији?

- Могу да се сложим, али и да замислим упитник са рубриком: "Какав је живот поезије, какав је живот књиге, како живе песници?". Поезија је највиталнији део савремене српске књижевности. Губитак некадашњег јавног простора поезија надокнађује могућностима које пружају интернет и друштвене мреже, готово свакодневно се појави неко ново песничко име и нова песничка књига, као да се води одсудна борба између стваралачког оптимизма и песимизма који је напао већи део друштва, наравно, и културу у целини. Пошто је угрожена масовном и тривијалном забавом, иза које у сенци стоје финансијски џинови увек гладни већег профита, књижевност мора да буде жилава и да се брани. Немам одговор на питање како ће књига и издаваштво успети да се снађу и очувају своје место у свету који је претворен у тржиште, али сам сигуран да ће поезија наставити да одржава пламичак вечности који је толико потребан савременом човеку. А ми, данашњи песници, подсећамо на племиће који су остали и без имовине и без титуле, и само нас некадашњи углед и поштовање подстичу да достојанствено наставимо да се бавимо вечним темама, промишљањем света у којем живимо, трагањем за смислом и истином. Само тако песник може да изађе на крај са својим добом.

Нестручан приступ образовању

* Културну јавност је недавно уздрмала идеја о избацивању Десанкиних песама из програма за 3. и 4. разред гимназије. Како оцењујете оваква унапређења образовања и куда нас она воде?

- То све казује о једном нестручном приступу области образовања и васпитања, као и о нејасном циљу шта се хоће и од школе и од наставе књижевности. Мени је из те афере остао и један снажан утисак, могао бих га назвати феноменом, било је готово дирљиво гледати како један народ, за који се верује да је због поплаве неукуса престао да показује икакав интерес за поезију и песнике, одједном почео да гунђа, да протестује против одлуке и да брани своју песникињу.

* Пишете у једној песми да је "све већ виђено, треба открити нешто ново". Успевате ли у томе?

- Реч је о завршној песми у мојој збирци "Вечито сада". Та песма је упућена, пре свега, мени, као опомена. Ако је све већ виђено и речено на хиљаде начина у поезији, од Хомера до данас, онда треба потражити нови начин да се кажу истине о свету који је и истрошен и уморан од дугог хода кроз историју. Звучи као немогући задатак, али управо то осећање ме инспирише да напишем сваку нову песму.

* Колико је пандемија утицала на ваш живот и рад?

- Пандемија још није прошла, тако да свакодневно осећам њено сабласно присуство. Највише ми смета што све ређе виђам пријатеље, ретко путујем, нема књижевних вечери, изостала су сва планирана учешћа на манифестацијама током године. Последње читање пред публиком имао сам у фебруару месецу у Панчеву. У међувремену сам почео да пишем нови рукопис, прочитао сам неке занимљиве књиге које нисам стигао раније да прочитам, једино томе нису сметали ни изолација ни ванредно стање.

* Мислите ли да ће свет постати другачији после короне?

- Свет се мења из дана у дан, чини се да га све мање има у реалности и да празнину која настаје почињу да попуњавају виртуелни садржаји. Али можда је то само начин да разумемо куда би нас одвео погрешан пут којим се човечанство упутило.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)