СВЕТЛАНА ЦЕЦА БОЈКОВИЋ ЗА "НОВОСТИ": Живот је дар који треба поштовати, а глума пут ка истини

ЋЕРКА пуковника Цветка и домаћице Вере, рођена Земунка, одрасла у Његошевој улици у самом срцу српске престонице, постала је велика глумица, попут националних хероина које је оживљавала са страшћу, пред нашим очима.

Фото В. Данилов

Светлана Цеца Бојковић кроз Милунку Савић, Надежду Петровић, Жанку Стокић науковала нас је увек изнова сопственој историји, темељним вредностима, части, и "сипала" нам истину у лице о нама самима, са позоришних сцена и телевизијских екрана, пошто је познато да смо у том сегменту често понављачи.

Играла је у многим домаћим серијама у којима је била главна, или "скупи зачин", без којег магија и лепота не постоје. Њена Емилија из серије "Бољи живот" постала је део живота српских породица, као да је стварна, као да је део нас. Последњих година играла је у свим значајним серијама које су се снимале на овим просторима: "Јунаци нашег доба", "Шифра Деспот", "Мамини синови", Santa Maria Della Salute, "Синђелићи", "Луд, збуњен, нормалан", "Улица липа", "Горки плодови", "Позориште у кући", "Зона Замфирова", "Бољи живот", "Бела лађа", "Породично благо", "Мјешовити брак"...

Живела је у Финској са супругом, српским дипломатом, али и долазила на свака три месеца у свој вољени Београд, и играла у серијама које су се тада снимале. По повратку из Финске (где је отишла између осталог и да "себи докаже да није зависна од глуме") у свој град, одмах је заиграла у Народном позоришту у Шекспировом "Ричарду Трећем". Тврди да су "уметници самураји у служби културе једног народа". Она то свакако јесте.

Фото В. Данилов

У интервјуу, за "Новости", поводом награде за животно дело десетог јубиларног Фестивала домаћих тв серија (ФЕДИС), нашу глумачку диву Светлану Бојковић питамо какве емоције у њој буди ово признање, иако јој није прва награда овог типа, уз констатацију да је обележила читаву једну епоху ТВ стваралаштва, створила и оживела незаборавне и у народу вољене ликове.

- Веома ме радује награда ФЕДИС-а, управо зато што се односи на мој телевизијски опус, који је и обиман и разнолик и који траје више од 50 година. Заиста је лепо када неко то примети - истиче Светлана Бојковић.

* У оквиру овогодишњег 27. Фестивала европског филма на Палићу, ваш богати глумачки опус представљен је изложбом "Светлана Бојковић - уметност глуме или трагање за истином". Како бисте тај пут ка истини објаснили? Да ли је било падова, сумњи, жеље за одустајањем?

- Мислим да је пут ка истини пут који води ка суштини и чистоти људског бића, ка његовој безазлености, којом су дарована деца при рођењу. Ако уметник тај пут препозна у себи, као порив, природно је и логично да препозна и све оно што је супротно, те да својим уметничким делом и чињењем буди свест о томе у својој публици. Једноставно, то вам је борба између добра и зла. Уметност оплемењује људе, чини их бољим, хуманијим и цивилизованијим. Тај пут трагања није тежак, ако вам је дат дар да га препознате и следите.

Фото В. Данилов

* Често говорите да између вас који са сцене, ТВ екрана, филмског платна шаљете истину, и публике, постоји јака емотивна веза. Шта је глума, јесте ли докучили, пронашли своју дефиницију?

- Глума је трагање за истином. Она није пуко представљање. Код великих, правих глумаца, то је истинито постојање и дејствовање, како на сцени, тако и пред камером. Глума се развија заједно са глумцем и животним искуством, носећи сав арсенал бола, патње, весеља и радости које живот носи и чини глумачко биће.

* Ваши животни партнери Милош Жутић и Љубомир Муци Драшкић, део су наше кутурне историје. Како бисте данас сведочили о сапутницима са којима сте стварали уметнички постамент региона? Да ли бисте писали аутобиографију?

- Имала сам срећу да значајан део свога живота проведем уз два истинска, велика уметника. То је, свакако дало обогаћење и пуноћу мом животу и мојој личности. Нисам спремна за аутобиографију, јер не желим стереотипну форму, а свака друга, захтевала би много труда и времена. Уосталом, данас сви пишу...

* Недавно је пред публику изашла серија "Мочвара", а затичемо вас на снимању ситкома "Породица Бошковић". Каква су ваша искуства у раду на тим пројектима?

- Веома смо лепо и лако сарађивали на серији "Мочвара". Први пут сам радила са редитељем Олегом Новковићем, на одличном сценарију Милене Марковић, и први пут ми је партнер био диван глумац Горан Богдан. Уосталом, уметници се лако препознају, па се лако и ради. У ситкому "Случај породице Бошковић", такође сам се први пут срела са партнерима Наташом Марковић и Рашом Буквићем. Лагано, ведро и веома пријатно, пошто редитеља Ивана Стефановића већ знам са ранијих снимања.

* Нешто у вашој глумачкој нарацији, спајало вас је са улогама веома важних жена из наше историје: Жанка Стокић, Надежда Петровић, Милунка Савић... Шта мислите да је утемељење које је донело да играте националне хероине?

- Трагала сам за животним причама тих великих жена, значи, трагала за оним што им је живот доносио и односио, и све то провукла дубоко кроз своје биће.

* Иако током читаве каријере играте озбиљне и захтевне улоге, публика вас обожава и у комедијама, као у серији "Мамини синови", где поред Андрије Милошевића и Ненада Јездића играте симпатичну баку враголана.

- Имала сам срећу да кроз цео свој глумачки век играм различите жанрове. То ме је радовало и освежавало. "Мамини синови" су били напоран рад, али уз радост и хумор смо се у раду ипак сјајно забављали, заједно са редитељем Владом Алексићем. Такав је био и резултат.

* Остаћемо ускраћени за легендарне анегдоте из позоришних бифеа ваше генерације, где се стварао један паралелни уметнички и мисаони свет. Млађи глумци после представа трче у теретане. Да ли је то неминовност времена, или се у позоришним храмовима изгубило "оно мало душе"?

- Да, свет се мења, живот се јако убрзава... Позоришни бифеи остају, углавном, празни после проба и представа, иако се наш глумачки рад не завршава ни са пробом, ни са представом. После пробе тек схватите шта још треба да пробате, као што и после представе знате шта може да буде још боље... Мислим да се није изгубило "оно мало душе". То се само негде сакрило у овој јурњави са временом.

Верујем у младе уметнике. Знам колико шире очи и срце када сам у прилици да им причам дивне, духовите и мудре анегдоте из прошлости, везане за велике глумце и редитеље. Кроз то, они имају на шта да се ослоне, охрабре, науче нешто, и схвате да су карике у ланцу који постоји. Мислим да ми, старији, то треба да им преносимо, да настављамо то трајање без прекида, што ће и они чинити у будућности.

* Ваш позитиван став према свему што вам се кроз живот дешава, једноставно је и једино исправно упутство за употребу живота. Како би сада звучало то упутство?

- Живот треба живети и волети га, шта год да донесе. То захтева труд све док не постане део ваше природе. На живот се не смете љутити, јер живот је дар који треба поштовати, неговати, унапређивати и борити се да буде леп и частан!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације