ИНТЕРВЈУ Радован Крагуљ: Из болнице сам изашао са три пуна блока скица

КРОЗ целу историју човечанства увек је било епидемија и ратова.

Фото: Г. Чворовић

Све зависи од организованости људи и друштва, како ћемо из тога изаћи, чекајући да се појави нова невоља, истиче у разговору, за "Новости", Радован Крагуљ (85), доајен српске ликовне уметности, који се од дуге болести опоравља код куће, у Паризу, на Тргу Бобур.

* Памтите ли нешто слично у свом животу, овоме што нам се тренутно дешава?

- У Другом светском рату сам био у логору у Сиску. То са овим данас не може ни издалека да се пореди. Био сам мали, рођен сам 1935. године, и било је заиста тешко. Мајку су одвели на рад у Немачку, па сам у логору остао сам са браћом и сестром. Није било баш као у Јасеновцу, али је такође било језиво. Извукли смо се тако што смо кришом пратили домобранског официра који је дошао да извади своје земљаке. Претходно смо стргнули бројеве који су нам на канапу висили око врата и бацили их у прашину. Кренули смо ка Приједору, преко њива. Било је чак и људи који су нам успут помагали. Људи су у принципу добри, све зависи од околности којима су окружени. Мајка се, срећом, вратила из логора после рата, али отац није. Настрадао је у офанзиви на Козари.

* Био је после и онај други рат?

- У оном каснијем, грађанском, био сам већ у иностранству. Али, моји ближњи су ми преносили сведочења. И он је био много тежак. Наш човек често страда.

* Ова ситуација је слична ратној утолико што су људи на силу раздвојени. То показује и усуд Срба расејаних по свету. Даљина пада најтеже када су границе затворене?

- Много ми недостаје то што не могу да одем до Београда, Бањалуке. Не могу ни до суседних земаља, до Лондона где, рецимо, често боравим, а не тако далеко. Чујем се и дописујем са пријатељима и родбином. Бринем се како су. Једва чекам да све поново буде као пре, па да кренем на пут, код својих.

Фото: Г. Чворовић

* Шта се ово дешава на планети?

- Индустријска производња млека и меса, технологија која се користи за узгајање биљака, елементи који се убацују да би производ дуже трајао и паковање хране, као резултат у великом делу Европе дају различите болести животиња. Све се измакло контроли и то се сада враћа човеку. Треба се преиспитати. Човек се превише осилио. Саставни је део природе и томе би требало посветити пажњу.

* Проћи ће и ова пошаст као и све друге?

- У животу је све пролазно. Ништа није стално, па неће бити ни ово.

* С обзиром на то да је ваше сликарство непрестано у дужима, како бисте нацртали невољу која нас је сада задесила?

- Кад се корона заврши, појавиће се нешто друго. Било је разних бољки кроз историју које су обухватиле читаво друштво на планети. Опстанак зависи од оних који управљају и на који начин то регулишу.

* Јесте ли задовољни начином?

- Требало би да буду строжи према грађанима, а грађани да имају више свести о другима. То би доста помогло у овој ситуацији. Кад кроз прозор свог стана видим опуштене и незаштићене људе у ресторанима и кафеима, не знам шта да мислим о њима. Човек треба, пре свега, да буде логичан и хуман, да схвати да од његове сопствене заштите зависе и животи његових најближих, пријатеља и родбине, обичних пролазника, колега, људи с којима су стално у контакту. Не могу да разумем оне који се тренутно понашају саможиво. Ова нас болест пре свега учи да волимо ближње.

* Како се ви штитите?

- Као и већина. Пазим се, носим маску кад излазим. На то смо и законом обавезни. Водим рачуна да одржавам физичку дистанцу. Није једноставно, али мора се.

* Успевате ли да сликате у таквој ситуацији?

- Не бих могао да живим без сликања. У болници сам исцртао три пуна блока, са три стотине скица. Реч је новој визуелној фази, али која подразумева и неке елементе из претходних периода. Код мене је идеја у основи рада. Све друго је чисто техничке природе, као и све у окружењу.

* Како ћемо правим линијама да затворимо круг?

- Користим геометрију, јер живимо у геометријском простору. Код мене је то одавно присутно. Улице којима се крећемо, тргови које посећујемо и куће у којима живимо нас на то непрестано подсећају. Све је рационално, нема ничег спонтаног. Чак су и паркови постали нека врста геометрије. Кад погледате дрво и његове гране, одавде, кроз прозор мог стана, на Бобуру, све је у линијама. Морате да одете баш у праву природу, на њиву или у шуму, да бисте видели нешто друго. Тамо, где се земља и даље ђубри стајским гнојивом.

* Неки уметници су током изолације добили инспирацију, док други немају вољу да раде. Како уметност на све ово гледа?

- Психолози би могли да нешто више кажу о томе. Што се мене тиче, не могу да не радим. То ми дође као духовна храна и врста комуникације са људима. Што је више буде било кроз уметност, боље ће нам бити.

Препоручујемо

Култура

0 0

ИЗЛОЖБА СЛИКА АНАТОЛИЈА ИВАКИНА У ГАЛЕРИЈИ `73: Живот на платну

07. 09. 2020. у 18:42

Култура

0 3

ПРИЗОРИ ТРАГЕДИЈЕ И НАДЕ: Омаж Владимиру Величковићу

28. 08. 2020. у 17:00

Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: ЛУЦИДНИ СЛИКАР У "Луциди"

18. 08. 2020. у 20:00

Култура

0 0

ИЗЛОЖБА НА ОТВАРАЊУ: У уторак почиње редуковани 29. Жички духовни сабор "Преображење"

16. 08. 2020. у 12:55

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације