БЕЗ ПОВЕЗА ПРЕКО ОЧИЈУ: Анђелко Анушић о тексту др Душана Иванића "Књижевност крајишких Срба после изгона"

Кад се пажљиво прочита текст проф. др Душана Иванића ("Књижевност крајишких Срба после изгона", "Вечерње новости", додатак Култура, 11. августа, о.г.), текст који је писала рука књижевног историчара и универзитетског професора, у "духу" остаје "окус оскоруше" (синтагма песника Н. Деветака).

Анђелко Анушић / Фото И. Маринковић

Човека преплави јак, отужан утисак о недоречености, насумичности, тенденциозној селективности, па и пристрасности, као да је писан с повезом преко очију, ако није прејако речено, а што никако не могу и не желим (било би неправедно, барем у првој апроксимацији) да спојим са личношћу проф. др Душана Иванића.

Можда тај наш (уздајмо се варљив) дојам ствара скученост новинског простора, где није увек лако казати све што је човек наумио.

Кренимо редом, добронамерним примедбама, како је по Божјем и људском законику:

Кад се професор Иванић "летимично осврће" на вишевековну, "живу књижевну заоставштину" Срба из Крајине и Хрватске, он се само фокусира на авнојевски (комунистички) период тог "трајућег континуитета". Притом спомиње и песника Владимира Поповића ("милосрдно препуштеног", као и многи други што су, хрватској књижевности), али не евоцира и његову потресну поему "Очи" која је посве "компатибилна са трагедијом изгона, јер је исти Мајстор радио свој посао, и ономад, и пре 25 година". У том евоцирању није било места, на жалост, макар да се спомене име др Станка Кораћа, великог човека, изгнаника, крупног, српског културног посленика, књижевног историчара, есејисте, аутора, уз остале, култне књиге "Преглед књижевног рада Срба у Хрватској"; књиге која је неким књижевним историчарима у нас била инспиративна матрица и образац. Кораћево име и дело као да су данас срамно заборављени у Србији!

У Иванићевом тексту сматрам да је прецењен "денационализовани (Иванићев термин) домобрански писац Драго Кекановић"; предимензионирано је његово књижевно дело "о теми изгона". Њему је посвећен сразмерно исти простор као и Јовану Радуловићу, што помало зачуђује и збуњује. Јер, ова два писца мислим да се не могу стављати у исту симетричну раван чак ни "по темама којима су се бавили (ту поготово)", а камоли у вредносном смислу.

Име песника и писца Здравка Крстановића није ни споменуто у Иванићевом тексту, што је неопростиво! Предратног новинара- дописника из усташоидног Сплита, аутора сјајних песничких и прозних књига са "темом изгона" ("Пјесме на друму", "Исус Христ у пољу"), и неколико култних антологија, и поготово потресних "Прича из хада" (1992) о страдању српског народа током хрватске агресије и рата, а које су још у оно време преведене на неколико светских језика. (Није професору Иванићу непознато ово име, дапаче, јер је о Крстановићу писао у својој студији "Књижевност Српске Крајине").

Професор Душан Иванић спомиње тек именом песника Небојшу Деветака, не наводећи макар један наслов неке од његових изванредних књига, или барем неке песме. А овај аутор је дао антологијски допринос српској поезији, о теми страдања и изгона "западних Срба".

У предметном тексту чак ни именом нису споменути одлични песници и писци као што су: Лука Штековић, Милан Мирић, Ковиљка Тишма-Јанковић, Татјана Лукић, Мићо Јелић Грновић, Татјана Бијелић, Симо Мраовић, Јован Н. Ивановић, Никола Корица, Милан Пађен, Боривој Везмар, Ђорђе Брујић, Шпиро Матијевћ, Милан Лалић, Сава Крнета, Младен Срђан Воларевић, Вељко Стамболија, Љубан Клобучар, Иванчица Ђерић, Момир Лазић, Марко Ковачевић (председник Друштва писаца Крајине), Бранимир Кршић ("дете из Колоне"), аутор неколико одличних песничких књига, и засигурно један од наших најталентованијих песника који су се појавили после егзодуса. На другој, пак, страни професор Иванић спомиње, и бави се чак и њиховим (првим) стихованим књигама - неке српске ауторице из Хрватске. "Њихов рахитични песнички субјект не станује на аутентичној адреси страдања и изгона крајишких Срба, како се то необавештеној јавности жели наметнути у нареченом тексту".

Морам јавно, премда невољно, (немам, нажалост, другог избора у конктексту овдашњег општег, увредљивог, зазорног игнорисања и маргинализовања писаца и песника западно од Дрине, Саве и Дунава) оповргнути тврдњу професора Иванића када пише "да се међу првима о изгону огласила Р. Његуш романом "Отписани из Ружичасте зоне" (1998). Моја књига кратких прича "Христ са Дрине" (Бања Лука, 1996) прва је књижевна публикација (колико је мени познато!) у нашој књижевности која таматизује изгон и страдање Срба из Крајине. Да и не спомињем овде моју песничку књигу "Штап од писмена" ("Рад", Бгд. 1996) у којој се налази моја песма "Риданица за Српском Крајином" која је досад ушла у неколико наших антологија. А могао бих, мирне душе, навести и још неке моје бројне наслове, песничке и прозне. Дабоме, Иванић се (који има све, или готово све моје књиге с посветом!) не сећа те песме данас.

На страну, и обашка то, што проф. др емеритус Душан Иванић мене сматра, и приказује, као писца једне књиге ("Колона", 2018), за коју није сигуран да ли је "монодрама или кратки роман"! Спомињати некога са сасвим извесним (позамашним!) књижевним опусом, наградама које је добио - само као аутора једне књиге - "пакост је и цинизам језуитске нарави". Цивилизованије је и часније то име уопште не наводити. Може ми се, због овога, спочитавати сујета и таштина, као што и хоће - али нека се ситне душе насите и насладе. Нећу се на њих уопште освртати, као што никад и нисам.

Кад се све сабере и подвуче - остаје оправдана бојазан да се Иванићев текст таман добро уклопио у заковану слику, још из комунистичког вакта, у обзорју главног тока официјелне књижевне критике у Србији која држи да, заправо међу онима који су писали или пишу о крајишкој теми (теми западних Срба уопште) и нема писаца вредних пажње. Осим, дабоме, Драге Кекановића данас, и Јована Радуловића кога не могу да заобиђу, све и кад би их примили у НАТО-пакт као (невладину!) "удругу књижевних критичара"!

И још нешто, не и неважно: жалосно, прежалосно је што је потписник ових редова морао да буде неко ко се преко четрдесет година, као новинар и писац, истрајно бави историјском судбином и животом Срба за западних обода Балканског полуострва! Има ли, је ли остао још који, макар патриотски или барем етички патрљак међу критичарским величинама, пишчинама и песничинама у земљи Србији?

Препоручујемо

Култура

0 1

КЊИЖЕВНОСТ КРАЈИШКИХ СРБА ПОСЛЕ ИЗГОНА: И онима који нису никада мислили писати књиге, догодила се историја и ударила као гром

11. 08. 2020. у 09:19

Култура

0 0

НОЋУ МЕЂУ РОМАНИМА, ДАЊУ МЕЂУ МАЛИНАМА: Годишњица смрти Добрила Ненадића (1940-2019), писца неодољивих историјских прича

11. 08. 2020. у 14:22

Црна Гора

0 3

Само да се докопам моје Мораче

09. 08. 2020. у 07:26

Култура

0 1

ПОКЛОН МУЗЕЈУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: Матија рецитовао "Веру Павладољску"

01. 08. 2020. у 23:43

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације