КЊИЖЕВНОСТ КРАЈИШКИХ СРБА ПОСЛЕ ИЗГОНА: И онима који нису никада мислили писати књиге, догодила се историја и ударила као гром

Новији књижевни рад крајишких Срба/Срба из Хрватске могао би се разграничити на онај до изгона и послије изгона, независно од тога да ли су аутори дјела дошли раније, били у избјегличкој колони, или остали у завичају, у Хрватској.

Новости

То се види по дјелима Јована Радуловића (у Београду од студентских дана), Милоша Кордића (у Београду од раних деведесетих) или Небојше Деветака и Мирка Демића, који су дошли у колони изгнаника. У историји културе једног народа преломни догађај постане граничник прошлости и садашњости, као наше народне пјесме, прије Косова и послије Косова!

Српским писцима с подручја Крајине, и из цијеле Хрватске, и оним који нису никада мислили писати књиге, догодила се историја и ударила као гром у лично, колективно, материјално и духовно постојање. Колективна катастрофа објединила је све генерације и све књижевне струје. Чак и они који су себе одлучно везали за хрватску књижевност, послије катастрофе оставили су књижевно свједочанство о том удару, о пропасти завичаја ("Преци", роман Ч. Прице, Загреб, 2000). Драго Кекановић, могло би се рећи - књижевно денационализован, као и већина писаца српског поријекла у Хрватској (В. Јелић, Г. Витез, В. Поповић, Н. Симић, Б. Зељковић ...), деценијама без трагова исказаног националног става и осјећања (наглашавам: исказаног), почео је да пише о темама везаним за судбину српског народа у славонском завичају и у Загребу. По расулу државе и изгону Срба објавио је романе "Амерички сладолед" (Загреб, 1997) и "Рибља стаза" (С. Карловци, 1997). Држећи се својих основних поступака (дубина интроспекције, бизарност љубавне приче, постмодернистичка игра између фикције и писања, брижљива стилизација), тематику сада изричито веже за загребачке Србе и њихову колективну или појединачну судбину, а "Рибљом стазом" завршава циклус романа о славонском селу и генерацији шездесетосмаша: враћа се у завичај захваћен катаклизмом потопа и исељавања. Романескни свијет је алегорија стварног, очитог расула народа. Тема расијања, пропадања, умирања и прогона Срба у Хрватској, и у Загребу, и у Славонији највиши умјетнички ниво је нашла у Кекановићевом роману "Вепрово срце" (2012). Још један примјер: Славица Гароња Радованац, ауторка лирске еротске прозе у првој књизи ("Под месечевим луком", 1992), "Повратком у Аркадију" (2014) отишла је у завичај баладном прозном поемом о изгубљеној српској Славонији, истовремено снажном потврдом о идентитету једног дијела нашег народа изложеног вјетровима, бљесцима и олујама историје.

Нова историјска свијест руши тзв. аутономију књижевности (настојања да она буде довољна сама себи, као језичко-формални експерименти авангардног типа препознају се код свих писаца, што се добро виде у првим књигама поезије Н. Вујчића, Ђ. Нешића, или у прози Д. Кекановића седамдесетих и осамдесетих година). Крајем осамдесетих и почетком деведесетих ови аутори трагају за аналогијама, симболима, поистовјећењима, виђењу појава у ритму неке историјске спирале, посебно међу Србима у Славонији, гдје је Велика сеоба оставила трагове на све стране: у сакралним грађевинама, иконама, породичним историјама (нпр. породица Миланковић). Име Арсенијa Чарнојевићa, предводникa Велике сеобе Срба (1690) појављује се као метонимија и симбол свих српских сеоба и изгнанстава: прво насељавања, кућења, подизања светилишта, а послије - катастрофе крајишких Срба, "раков корак", срушени кровови, опустошена мјеста, остаци кућа, оскврњени храмови.

Заокрет од поезије писане о књигама, о књижевности и поезији самој, о језику, ка поезији живе стварности, захватио је од осамдесетих година ваљда све генерације српских писаца из Хрватске, чак и Владимира Поповића (1910), у пјесми "Моја Крајина", из циклуса "Сонети" 1981, да не помињемо свједоке усташких злочина (Дара Секулић), посебно припаднике млађе генерације. Ишли су за модернизацијом тематике и постепеним ослобађањем од завичајног терета, све док историја није поново закуцала, ко зна по који пут, на њихова врата. Уочљиво је како на мјесту индивидуализованог гласа, пјесничког ја, продире пјесничко ми или пјесничко ви. "Не носите са собом оно што је кварљиво јер, све ћете то поново морати и на неком другом мјесту да оставите", говори Милош Кордић у пјесми из збирке "Црна биљка јабука" (1995). Поезија пјесника постаје отворени дијалог са судбином народа.

Из велике љествице тема које су опсјеле српску књигу послије ланца "вјетрова" и "олуја" поменућемо само изразитије, учесталије. У лирици је емотивни однос према растајању од завичаја, слике сјећања, пејзажи, људи, језик, у прози (роману, приповјеткама, посебно у документарним врстама) има такође таквих емотивних слика, али понајвише предочавања невоља, зла и злочина у новијим периодима, од НДХ до изгона 1995.

Наслов романа Јована Радуловића, "Прошао живот" (1998), симболичан је за ново расположење међу крајишким ауторима. Један од носилаца буђења националне свијести Срба у Хрватској (збирка "Голубњача", 1980; драма "Голубњача", 1983), Радуловић сада мијења емотивни и тематски фокус: тема није више живи живот, већ "прошао живот", опроштај од физичког и духовног трајања Срба у далматинском приморју и Загори; не више далматинска Загора и Срби у Далмацији, већ Далматинци у избјегличкој колони, у избјегличким склоништима, у новим мјестима боравка, на путу у стари крај за сахрану (збирка приповиједака "Сумњива сахрана", 2012). Ово ће се расположење осјетити и у збирци Радуловићевих новела "Идеалан плац" (2000): сугестија узалудости, бесциљности, пролазности, пропадљивости као да потврђује једну од Андрићевих мисли о забораву као судбини свега људског.

"Завичај у грлу/души" је наслов једног циклуса пјесничке збирке професорице Љубице Жикић ("Љубав светове спаја", 2018), рођене и одрасле на Кордуну. Други је наслов "Завичај у души" (2018), Драгице Годић Адамовић, са сјећањима на дјетињство и на изгон Срба из Крајине 1995. Приказао сам књигу Славице Гароње ("Повратак у Аркадију") под насловом "Гргољ сјећања": мноштво завичајних гласова се мијеша с гласом приповједачице и њених најближих. Готово сви, и пјесници и прозаици, имају завичај у грлу/у души. Завичај се населио у опус Ђорђа Оцића, у акрониму Ердабово (Ердут, Даљ, Борово, Вуковар). Завичају и "природном" језику враћа се и Никола Вујчић ("Скривености", 2017). У не мањој мјери то вриједи за Ђорђа Нешића ("Боље је бити у мањини", 2015): све их обједињује нешто што би се могло назвати "тужна српска вертикала".

Колона/ тракторска колона. Требало је да се аутори ослободе притиска непосредне савремености да би се ова тема издвојила. Међу првим се огласила Роксанда Његуш (1915), романом "Отписани из Ружичасте зоне" (Београд, 1998), активисткиња СКОЈ између два рата, романсијерка, уредница и новинарка послије Другог свјетског рата. У роману прати двоје младих у пробијању до избјегличке колоне, повезујући радњу с међуратним добом и водећи коначно ка повијести пропасти и распада хуманих вриједности и идеала. Крупан прилог овој теми је дао Јован Радуловић неекранизованим ТВ сценаријем "Полача - Оквил", који је преточио у роман "Од Огњене до Благе Марије", с неколико крупних планова: породица у напуштању завичаја, улазак у колону, злочини окупатора, криминални миље у позадини, долазак на границу Србије. Анђелко Анушић је кратким романом (или монодрамом) "Колона" (Б. Лука, 2018), писаним из перспективе јунакиње у дијалогу са сопственим сјећањем на колону и на избјегличке прилике. Видљиво је помјерање тематике с одласка, изгона и избјегличке колоне на стање избјеглиштва, живота по Србији или на другим мјестима, или живота повратника (и Радуловић, и Анушић, и др). Избјегличка поезија као и проза једна је од најкрупнијих тема за изучавање. Осјећа се у збиркама свих српских пјесника/пјесникиња с подручја Хрватске.

Учестале форме међу крајишким ауторима постали су каталози, лексикони, рјечници. Објављују их афирмисани писци, а још више аматери, често они који су се прихватили пера само да сачувају ријечи које нестају с губљењем завичаја и његових меморијских мапа. "Изгубљени топоними", наслов једне збирке и једне приповијетке Јована Радуловића, указује на општију оријентацију и књижевника (Ђорђе Нешић, Милош Кордић) и великог броја аматера и у језику и у књижевности, који хоће да сачувају у сјећању оно што нестаје. Очито, у губитку завичаја, с њим и лексике, у великим културно-цивилизацијским промјенама, људима је стало да се отме од заборава оно што се једино писмом може сачувати. Томе је блиска и нека врста локално оријентисане анегдотско-повијесне прозе (Илија Дракулић и Милан Радека, "Сваки своју рече", Београд, 2004), којој се приклања и поезија, с јаким локалним језичким цртама и са богатим рјечницима локализама (Јагода Кљајић, "Преко штреке", 2018).

Прошлост крајишких Срба постаје једна од опсесивних тема, готово код свих приповједача, обухвативши заправо све периоде новије историје Срба у Хрватској: граничаре у аустријској војсци, у Наполеоновој армији, у српским устанцима, у аустро-мађарско-српским сукобима 1848-1849, у временима економске емиграције, балканских ратова и Првог свјетског рата. Осим Радуловића тој су се тематици окренули и Демић и Анушић. Иза свега је тежња да се некако сажме и освијетли цјелокупна историја Срба у Војној граници.

Још је уочљивије нагло ширење свих врста документарне прозе. Објављују који нису раније писали нити су по свом образовању блиски писаној ријечи (војници, официри, конобари или конобарице, мајстори, васпитачице), што је посљедица настојања да се сачува од заборава што је отишло с губитком завичаја. Немајући више с ким причати о сопственој прошлости и прошлости свог краја, аутори ових текстова су настојали да своја сјећања сачувају у писаном облику, с надом да ће тако сачувати изгубљено.

Препоручујемо

Култура

1 2

ГЛУПИРАМО СЕ СА ПРИРОДОМ: Норвешки писац Ерленд Лу, за "Новости", о животу и раду у време пандемије

04. 08. 2020. у 17:11

Култура

0 1

ПОКЛОН МУЗЕЈУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: Матија рецитовао "Веру Павладољску"

01. 08. 2020. у 23:43

Србија

0 1

ПУНО СРЦЕ ЗАВИЧАЈА: Јанко Вујиновић и његов Јадар

29. 07. 2020. у 22:39

Култура

0 4

АНДРИЋЕВИ СТВАРАЛАЧКИ ЗАНОСИ: Шта ново критичко издање говори о српском Нобеловцу

28. 07. 2020. у 13:42

Култура

0 2

ЦЕО ЖИВОТ ИЗМЕЂУ ЈАВЕ И СНА: Три велика јубилеја Лазе Костића пролазе незапажено

26. 07. 2020. у 10:18

Култура

0 6

ДЕЦА КОЈА ЧИТАЈУ ДАЉЕ ВИДЕ: Урош Петровић о књизи песама за размишљање "Камиле су дебеле"

21. 07. 2020. у 10:46

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације