ДЕЛУЈЕ НЕСТВАРНО КАД ДОЂЕШ ДО АЛБЕРТИНЕ: Сликар Урош Ђурић о делима која су недавно доспела у сталну колекцију славног бечког музеја

М. КРАЉ

петак, 14. 08. 2020. у 14:00

ДЕЛУЈЕ НЕСТВАРНО КАД ДОЂЕШ ДО АЛБЕРТИНЕ: Сликар Урош Ђурић о делима која су недавно доспела у сталну колекцију славног бечког музеја

Новости

ГОТОВО ми је нестварно што су моја дела ушла у музеј какав је "Албертина", који је у рангу "Лувра" или "Ермитажа". Ту се чува једна од највећих светских збирки цртежа и графике, дела Леонарда, Бројгела. Код њих је онај чувени Диреров "Зец"... Када помислите на сва та имена, мозак вам се помути. Веома је чудно што ћу се уопште наћи на месту које располаже таквим драгоценостима.

Овако Урош Ђурић регује на вест да је седам његових радова из серије "Беспредметна аутономија" (фигуративна слика великог формата и шест мањих, апстрактних, које су својеврсна посвета Маљевичу) ушло у сталну колекцију знаменитог бечког и светског музеја. Сликар уважен на нашој, али и европској сцени, широј јавности познат и по серији филмова "Ми нисмо анђели", али и као свезналица - трагач из квиза "Потера", није још упознат с тиме како су његови радови доспели у "Албертину", осим што га је музеј обавестио да ће од сада па убудуће тамо остати.

- То су дела која су била у збирци једног од највећих колекционара у Аустрији, Карла Хајнца Есла, власника познате франшизе "Баумакс", који је био приморан да прогласи банкрот - прича Ђурић. - Моја дела откупио је после изложбе "Крви и мед", коју је 2003. радио Харалд Земен. Био је то први пут да један значајни светски кустос, двоструки комесар Бијенала у Венецији, посвети поставку савременим уметницима са Балкана.

Они који прате рад овог сликара знају да је, уз визуелну уметницу Милицу Томић, већ деценијама присутан у ликовном животу Аустрије.

- Нисмо се толико ми оријентисали ка аустријској сцени, колико су нам они отворили врата, показавши интересовање за наш рад - објашњава наш саговорник. - Излагали смо у њиховим најзначајнијим институцијама, признатим у Европи и свету, попут бечког "Кунстхалеа", Музеја "Лудвиг", "Штајерске јесени" у Грацу... Све то је подигло видљивост наших дела на интернационалној сцени.

Серија "Беспредметна аутономија", са којом је сада ушао у бечки музеј, била је за њега велики искорак у другој половини деведесетих. Захвалан је Милети Продановићу, који га је тада наговорио да упише постдипломске студије, али и кустосима Бранислави Анђелковић и Браниславу Димитријевићу, зато што су му преко Центра за савремену уметност продуцирали радове.

Један од радова које је откупио музеј

- После једног тешког, готово драматичног периода, у коме сам имао проблема и са новцем и са простором за рад, био сам животно и уметнички учаурен - присећа се уметник. - Као ствараоцу у расту и развоју изашли су ми у сусрет, ставили ме на буџет, тако да нисам плаћао школовање на постдипломским студијама. Ту је настао почетни импулс за циклус ових радова. Шест малих радова направио сам у атељеу Тање Остојић, која је такође тада стварала нешто инспирисано Маљевичем.

А за изложбу на коју су га 1997. позвали Анђелковићева и Димитријевић добио је хиљаду марака да изведе своје дело:

- Тако сам први пут и имао прилику да направим нешто већег формата. Та слика је сад у "Албертини" - објашњава Ђурић, и истиче и подршку добијену од историчара уметности Дејана Сретеновића и Лидије Мереник (о овом циклусу објавила је свој први чланак часопису "Флешарт интернешнал"). - То су ствари које су у корену свега што ми се сад десило са уласком у "Албертину".

Аутономија, из наслова циклуса, коју је тада прогласио и манифестом, са колегом Стеваном Маркушем, још му је важна:

- И даље самостално финансирам своју уметност, немам чак ни неког значајнијег заступника. Сарађујем успешно са београдском галеријом "Икс витамин", на принципу међусобног уважавања и високих професионалних стандарда. Суштински сам независтан и у потпуности живим од оног како ми је рад валоризован. Та независност ми је дала све: мир, слободу изражавања. А можда ми је одузела неки могући гламурознији живот.

Зарад вишег стандарда, каже, није пристао да у уметности експлоатише популарност стечену у другим медијима:

- У томе се не бих осећао угодно, а можда би ми и скратило живот. Тако да је ово за мене она потрошња живота коју могу да изнесем. Много је важно разумети себе и открити самоодрживе модалитете, у којима се осећате као слободна личност - закључује Урош Ђурић.

УРБАНИ ГЕРИЛАЦ

ЈЕДНО Ђурићево дело управо је на изложби "...ако утопија успе..." у Галерији ДОБ, на којој су изложени радови рокера-уметника:

- Моја музичка каријера, као члана бенда "Урбана герила", била је кратка, стреловита - каже саговорник. - Животним опредељењем остао сам везан за рокенрол амбијент. Део сам тог миљеа, иако сам се професионално определио за визуелну уметност.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)