ПОЗОРИШНА КРИТИКА: У глави Џека Трбосека

Драгана Бошковић

понедељак, 13. 07. 2020. у 18:03

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: У глави Џека Трбосека

Новости

Џ.Паркес и Ј.Ристић: "Игра ума / In His Mind", редитељ Џонатан Паркес.The Green Room Productions

У време када је, због епидемије, обустављена свака позоришна активност, београдска позоришна публика има драгоцену прилику да учествује у имерзивном сценском догађају, "Игра ума", у врачарској вили, вешто трансформисаној у лондонски дом Џека Трбосека (сценографи Илија Вишњић и Магдалена Влајић). У интерактивној игри, публика (само 15 гледалаца) арбитрира у анамнези первертираног Трбосековог ума.

Замишљен не само као позоришни чин, овај перформанс је скуп живе џез свирке, интересантних коктела са именима ликова из представе, узбудљивог трагања по стварној кући- амбијенталном театру, илузије да смо тајни посетиоци црне церемоније, којој је исход неизвесан... Присуство масовног убице појачава страх да ће се ући у тунел аутентичне куће страве, за коју многи, после свега што смо овде преживели, немају живаца. То говори о циљној групи овог америчко/српског пројекта, а то су, поред уобичајене битефовске позоришне публике, посетиоци главног града, љубитељи бизарних догађаја, гледаоци/перформери, театарски истраживачи, позоришни антрополози...То што се "мапа ума" Џека Трбосека, бића супротности, крајности у злочиначкој бруталности и романтичној заљубљености, одвија само на енглеском језику (а глумци су претежно одавде), не смета толико разумевању насумично гледаних секвенци физичког театра (никада сцена није драмски заокружена, у њу улазимо и излазимо из ње својевољно), већ овом колективном чину недостаје управо чвршћа драматуршка структура "сарадње" гледалаца под маскама и оних, који би и без нас извели свој "данс макабр". Заправо, у "Игри ума" би било боље, када би се публика нешто питала, што би могло утицати на ток догађања у тој мрачној врачарско/лондонској кући. Како не може рачунати са знањем енглеског језика сваког гледаоца/учесника, продукција овој захтевног и интересантног перформанса своди "исправне грађане" на посматраче, које само физички увлаче у игру и пасивизују их тиме, нехотично. Ништа не зависи у тој "игри ума" од гледаоца, интеракција не мења ток радње, а то је главни циљ имерзивности у театру. Наше животно и уметничко искуство би требало да се помеша у интеракцији са глумачким, да нам се судбине, а не само путеви укрсте.

Ако позоришни критичар може да понуди савет (као драматург), он би био - да је, у трагању кроз саспенс ума Џека Трбосека, неопходан водич, не нужно присутно лице, већ глас, текст, упутство (на српском језику), које би показало правац радње, да би се могло и одступити од њега. Овако, осим одличне игре актера, радња остаје недовољно фокусирана на интеракцију са тренутном публиком... Урош Петронијевић, као Џек Трбосек и Хана Јапунџић, као његова мајка доминирају, а спретно их прате и Ђорђе Галић, као Доктор, Катарина Бућић, као Еленор, Julie le Lay, као Кора, Aлександра Бибић Коларов, као Нени" Никола Павловић и Марија Станковић (Мали Џек и Роуз), посебна су боја овог углавном тамног спектакла.

За атрактивност покрета, заслужни су кореографи Александар Илић и Мојца Мајцен, музику је писао Дамјан Ћириловић, а врло екпресивне костиме осмислио Игор Јагић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)