Била је милостива и мудра, мајка и политичар у мисија борбе за Србију: "Милица - кнегиња немирног доба" - монографија о великој српској владарки и монахињи

НИЧИМ не заостајући за добром природом супруга свога (кнеза Лазара), добрим врлинама је украшена, славна, мужеумна, милостива, милосрдна, помирљива и сваким добрим својством испуњена. На крају живота, Милица је дочекала да деспот Стефан ступи у владарски брак са Јеленом Гатилузи 12. септембра 1405, и непуних месец дана касније преминула је у својој задужбини Љубостињи. Тако је писац и патријарх Данило Трећи, у чувеном спису "Слово о кнезу Лазару", описао кнегињу Милицу, чији је био савременик и миљеник.

Фото: Новости архива

Великој владарки и монахињи посвећена је изузетна историјска монографија из пера Марка Шуице, ванредног професора историје на Филозофском факултету у Београду. Књига "Милица - кнегиња немирног доба" управо је изашла из штампе "Еволуте".

- О пореклу Милице доста је и на различите начине писано, да би у науци преовладало мишљење да је њена веза са Немањићима била стварна и да је од кључне важности то што је постала супруга Лазара Хребељановића почетком шесте деценије 14. века, највероватније 1353. године. У то време највеће моћи цара Стевана Душана он је био младожења властеоског порекла, али не и припадник најистакнутијег племства, па је свој углед и друштвени положај потражио у браку са женом која је имала корене у чувеној светородној династији. Миличино немањићко порекло представљало је, ако не пресудан, онда сигурно велики политички залог и основ будућег државноправног легитимитета Моравске Србије - истиче Шуица.

Из времена Лазареве владавине, о његовој супрузи нема много историјских података. У том периоду она је била посвећена стварању потомства и обезбеђивању продужетка нове династије. Према историјским изворима, имали су седморо деце: пет ћерки - Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, и два сина - Стефана и Вука.

ЈЕДИНИ Миличин овековечени лик, настао за њеног живота, јесте онај са породичног портрета у Раваници коју је кнез Лазар подигао себи за задужбину. На северном делу западног зида представљен је брачни пар како у својим рукама, заједнички, држи модел храма. Притом, кнегињин изглед, одора и владарски симбол готово су истоветни Лазаревим, што, како примећује аутор, није био обичај у начину приказивања средњовековне владарске породице - уколико супруга није учествовала у власти. И поред великих оштећења фреске, њен лик је видљив, и овако је описан: "Назире се да има овално лице, смеђе очи, танке лучне обрве, врло узан и благо повијен нос и мале усне." Та слика хармоничне породице после само шест година замењена је суровом стварношћу: после Косовске битке и губитка мужа, за Милицу је настало време великих породичних, личних и државничких искушења.

Пошто је Стефан, који је наследио очеву титулу кнеза, имао 12 година, кнегиња Милица је енергично прихватила регентску позицију и уградила је у концепт "породичне владавине". У несигурним временима тиме је пре свега желела да онемогући потискивање својих синова и планове свог амбициозног зета Вука Бранковића. Од тог лета 1389. па до краја живота 10. новембра 1405. Милица је, као кнегиња, а затим као монахиња Јевгенија, била у појединим ситуацијама политички истакнутија од сина Стефана, чак и када је постао деспот. О томе, наводи Шуица, сведочи 18 писама која су дубровачке власти послале владарима Моравске Србије, од којих је чак девет упућено госпођи Јевгенији, док су само три адресована на Стефана.

Фото: Новости архива

ПОЛИТИЧКИ план мудре и предузимљиве удовице био је покретање стварања светачког култа кнеза Лазара, који је због "мученичке смрти" заслужио светост. Подизање његовог тела из гроба у цркви у Приштини и пренос моштију у Раваницу представљало је почетак канонизације, који је здушно подржала Црква. Придобијање велможа ишло је нешто спорије, али је такође било успешно. У дворским пословима везаним за финансије, ризницу, двор и канцеларију, кнегиња Милица је имала поверљиве људе, међу којима је био и католички свештеник Иван, који је градио добре односе са моћним Дубровчанима.

Већ на првом државном сабору, одржаном средином августа 1389, кнегиња Милица је, истиче Шуица, начинила државнички заокрет и променила спољнополитичку оријентацију. Уз сагласност и подршку тадашњег патријарха Спиридона, потом и учесника сабора, Муратов наследник Бајазит Први признат је за сизерена и врховног господара државе Лазаревића, а напуштен вазални однос према угарском краљу Жигмунду Луксембуршком. Те одлуке биле су вођене добро промишљеним политичким разлозима, јер се само уз помоћ Османлија могао осигурати ограничени суверенитет.

По синовљевом пунолетству, кнегиња Милица се повукла из лаичког света, примајући "иночки образ" понела је монашко име Јевгенија, али је наставила да се без прекида бави политичким и државним пословима. Доношење најважнијих одлука у управљању земљом није се могло замислити без њеног учествовања. На великом искушењу нашла се 1398, када се део властеле, под утицајем превртљивог султана Бајазита Првог, побунио против Стефана. Завера је откривена, противници су савладани, али је тиме изазван велики бес моћног султана. Плашећи се кобног исхода, монахиња Јевгенија је, у пратњи рођаке и најдраже саветнице Јефимије, отишла до Бајазита и умилостивила га за његов сусрет са њеним сином. Тиме је Стефану поштеђен живот, а Јевгенија је поново постала прва личност у држави.

Фото: Новости архива

Уз напомену да је, иначе, мало докумената који пружају увид у интимни свет средњовековних људи, Марко Шуица указује на један извор који дискретно осветљава Миличин емотивни свет. Реч је о повељи којом се светогорском манастиру Св. Пантелејмону дарује велики број поседа, насталој после прве Стефанове битке на Ровинама 17. маја 1395. Шест година раније, претходна битка у коју је испратила мужа завршила се њеним удовиштвом. Са истом бојазни дочекала је и синовљев повратак из крвавог похода који се окончао поразом. У повељи коју је издала три недеље после битке, Јевгенија је суптилно исказала неизмерну радост што је дочекала сина првенца из сукоба са много мртвих. Истовремено, показала је владарски утицај, хришћанску побожност, смерност и скрушеност, али и дубока, лична, мајчинска осећања.

СВОЈ емотивни свет показала је и у повељи манастиру Дечани у којој је наступила пре свега као жена, мајка, удовица и искрена хришћанка. Надахнутим књижевним уводом, показала је, поред своје природне, материнске, и изграђену, литургијску, дубоко религиозну, односно монашку страну личности.

На крају живота Милица је дочекала да деспот Стефан ступи у владарски брак са Јеленом Гатилузи 12. септембра 1405. и непуних месец дана касније преминула је у својој задужбини Љубостињи, остављајући за собом колико-толико сређене прилике у држави и породици. Њену историјску заоставштину не чине само задужбине и повеље, у којим је исказала несумњив књижевни дар, већ и државничка одлучност, истрајност и прагматичност у тешким и ризичним ситуацијама, истиче Шуица, и закључује:

- Очување живота њених и Лазаревих синова и опстанак Моравске Србије, чиме се продужила српска средњовековна државност за наредних седам деценија, свакако се издвајају као историјски најбитнији. Истовремено, она је и парадигма историјског утицаја и остварености жена високог рода, владарке, у преовлађујућем мушком свету средњег века. Предања и легенде су кнегињу Милицу и њено историјско наслеђе преиначиле у ванвременску светитељску узвишеност Преподобне Јевгеније, Свете царице Милице.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације