Наш великан који је прећутан: Документарац о заборављеном мајстору “покретних слика” Влатку Гилићу

ПРОЈЕКАТ документарног филма "У капсули - Влатко Гилић", сценаристе и редитеља Данила Лазовића, нашао се на листи одабраних који ће учествовати у овогодишњем издању програма обуке за развој пројекта БДЦ Открића (Balkan Documentary Center Discoveries). Овај успех, како Лазовић каже за "Новости", значи сваком редитељу, јер су програми обуке већ дуже време паралелни део филмске индустрије.

Фото: Новости архива

- Они утичу на видљивост филма, помажу у остваривању контаката за копродукције и дистрибуцију, али и на схватање како ваш филм резонира у интеранционалном окружењу. Највећи успех је ако успете да у контексту свих писаних и неписаних правила индустрије разумете себе у том целом процесу и да одржите идеју која вас је ту и довела - каже Лазовић.

У кратком синопсису за свој документарац о Влатку Гилићу, заборављеном мајстору "покретних слика", записао је: "Филм који улази у две капсуле - једну уметничку и другу која чува уметност читавог света."

Његова инспирација за ову причу о редитељу и сценаристи кога су светски критичари сврстали у најважније филмске ауторе 20. века, а који је овде остао "прећутан", потекли су управо из тог парадокса.

- Гилић више од четрдесет година није снимио ниједан филм, значај његовог стваралаштва овде је готово игнорисан, упркос највећим признањима која је добио, и тај пардокс је једна од централних тачака мог филма - објашњава редитељ.

Његов документарац о Гилићу, чије се име на америчкој листи педесет светских филмских великана налази поред имена Чарлија Чаплина, Орсона Велса, Ингмара Бергмана, Акире Куросаве..., како објашњава, трајаће око 75 минута. За причу о "неподобном" синеасти постоји и телевизијска верзија од 52. минута.

- У неком идеалном сценарију, волео бих да се Гилић врати у кинематографију, можда са филмом за који му је Тарковски послао сценарио, и који никада није снимљен. Овај документарац, међутим, неће бити само портрет. Кроз један мета-наратив поставиће питање да ли човек, ако хоће да задржи интегритет и став, мора да плати цену кроз једну врсту остракизма - каже Лазовић.

Гилић је и једини редитељ из југоисточне Европе чији се филмови налазе у Филмском одељењу Галерије модерних уметности МоМа у Њујорку, и као део светске културне баштине похрањени су у капсули највећих стваралачких вредности, у склоништу од сваког могућег разарања, па и атомског. Колико у свом документарцу анализира "феномен" да у овдашњој култури ови филмови немају претерани значај, Лазовић каже:

- Аутентичност је најпроблематичнији квалитет, не само у нашој култури. Начелно, постоји потреба за аутентичношћу или аутентичном личношћу. Али, када се она појави, људи је се плаше, или им она смета. Стварна аутентичност обично продрма многе људе, и онда морају да се запитају о томе шта они имитирају, због чега прихватају тај животни индиго, и шта добијају тиме. Аутентичност не одговара ниједној идеологији, тако да је и тај феномен неодвојиви део наратива мог филма.

На питање ко су наратори у документарцу, да ли ће у њему можда говорити и сам Гилић, који је готово четири деценије недоступан за јавност, и "капсулиран" у раду са својим студентима режије, Лазовић каже:

- У овој развојној фази урађена су снимања са његовим колегама са Катедре за интердисциплинарну режију, професорима Радославом Лазићем, Живком Поповићем, документаристом Божидаром Калезићем, као и са његовим студентима са класе из 80-их година. Са професором Гилићем засада сам само у неформалним консултацијама око филма. У плану је да се додатно истражи архив, поред постојећег из Радио-телевизије Београд, "Њујорк тајмса", париског "Монда"... Ту је и истраживачка форма снимања у МоМи, у Њујорку, везана за нуклерану капсулу, као и контакти са неким протагонистима из различитх светских кинематографија, Гилићевим савременицима, који би могли да допринесу "отварању капсуле" - истиче Лазовић, који је са Миленом Џамбасовић и продуцент овог филма.

Премијера је планирана за крај 2021, на ИДФА фестивалу у Амстердаму, али то, како истиче, зависи од темпа продукције.

РЕТРОСПЕКТИВА У КИНОТЕЦИ НА ХОЛИВУД БУЛЕВАРУ

НА Фестивалу европског филма у Лос Анђелесу (јединој манифестацији за промоцију европске уметности која је од америчке Академије за филм добила фестивалски грант), пре неколико година приређена је ретроспектива Влатка Гилића. Његова трилогија кратких надреалистичких филмова "Хомо сапиенс" (1969), "Хомо хомини" (1970) и "Затегни деле" (1970), као и остварења In Continuo (Сребрни медвед у Берлину 1971), "Јуда" (1972), "Дан више" (1972), "Моћ", "Љубав" (номинација за Златни глобус 1973) приказивани су у Пацифичком филмском архиву на Беркли универзитету, на Универзитету Калифорнија у Ирвину, а потом у Лос Анђелесу - у Спилберг сали америчке Кинотеке на Холивуд булевару.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације