ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Српска несрећа

Српска краљица Јелена Анжујска, жена краља Стевана Уроша Првог, мајка краљева Драгутина и Милутина, просветитељка, особа испред времена у ком је живела (13. век), заслужила је да у историји буде једина канонизована три године после смрти, чије житије је остало записано.

фото приватна архива

То је био повод редитељки Татјани Мандић Ригонат да представу, засновану на тексту Јелене Кајго (у копродукцији Књажевско-српског театра из Крагујевца, фестивала "Ћирилицом" и Народне библиотеке из Будве и Удружења "Култура сада" из Београда) уприличи као омилију, беседу после литургије, од које је средњовековно позориште црпило теме за своје миракуле и мистерије. Текстуални предложак је дао основне, углавном општепознате чињенице о овој по добру упамћеној владарки из династије Немањића, па се сценско упризорење не може окарактерисати као драмски театар. У узвишеној интерпретацији Марије Бергам, Јелена Анжујска понекад, када је историјски, породични или лични порази погоде, плаче, али у тексту Јелене Кајго нема много интимног. Сва догађања су приказана статично, епски, та фреска стоји у времену и у духу нашег народа таква, какву је историја описала. Племенито је, неоспорно, што су у овом миракулу главне личности две жене, једна, краљица којој се до данас историја диви, због њене жеље да образује, унапреди, учини бољим живот у српској држави, а друга је њена кћер, Брнча, којој је овде дата могућност да се трагична историја убистава и злочина над најближима, због превласти, спозна кроз њено виђење, неокаљано, прозрачно, задојено прогресивним тежњама, наслеђеним и наученим од мајке. Надежда Јаковљевић тако и представља Брнчу, бунтовницу, која не жели да се уда, глуми са позоришном трупом, мада је позориште тада проказано, бори се за природу и њене законе, воли чистом љубављу мајку, оца, посвађану браћу и све око себе, што ствара неодољиви утисак да смо у позоришту за децу. Резонер, који овај историјски театар враћа у крваву стварност (крв је и на сцени, на рукама сукобљених), повереник Радан, једини је жив човек у представи, заснованој на симболима власти и вере, и статичних карактера, као што приличи. Бранко Видаковић га игра лако, убедљиво, са дозом ироније, не према онима које уважава и верно служи (читај, према Држави), него према историјским околностима које режирају најтеже сукобе српској држави, због њеног неповољног стратешког и историјског положаја у том тренутку. Оваквим противтегом митолошком збивању, читава представа задобија ритам и успева да превазиђе приповедање, у које је опште познавање чињеница гура. Отац, краљ Урош (Никола Милојевић), као и синови, Драгутин (Богдан Милојевић) и Милутин (Аврам Цветковић), као и Стефан Дечански (Илија Ивановић) без сувишног унутрашњег узбуђења су одиграли литургијску драму о српској несрећи, неслози и злочинима због отимања престола... Племенита и образована, правдољубива и човекољубива мајка Јелена Анжујска, тек повремено је успевала да ток историје некако скрене, као кад је поткупила џелата, да не ослепи Стефана у тамници, које је његов отац, краљ, наложио...

Из статичне фреске житија Анжујске издвајају се речи, које је Татјана Мандић Ригонат дала Брнчи, да започне ову црквену драму, које обасјавају поетском милошћу читаво догађање, које следи: "...Ја сам слободна од историје, а историја је слободна од мене", хвали се својом невидљивошћу Брнча, говорећи о женској "историји ћутања о себи". Пева Брнча, стиховима редитељке, и о језеру Газиводе, под којим остаде Јеленин двор, "које није од природе, већ од човека"... Са малим, или великим словом, оним којим се заувек пише човекољубље, узвишеност и доброчињење Јелене Анжујске.

Препоручујемо

Култура

0 1

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Плес на оштрици ножа

03. 11. 2024. у 12:22

Култура

0 1

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Мушке сузе у Антошиним "комедијама"

28. 10. 2024. у 06:15

Култура

0 2

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Мирандолина, жена на слободи

14. 10. 2024. у 07:30

Култура

0 6

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Оправдани злочин

13. 10. 2024. у 13:58

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације