РАДОВАН ДАНАС НЕ БИ ИМАО ГДЕ ДА СЕ ВРАТИ: Душко КОвачевић за "Новости" поводом пола века од премијере култног комада у Атељеу 212

СТУДЕНТСКИ рад Душана Ковачевића постао је, извесно, напопуларнија представа друге половине двадесетог века у ондашњој Југославији: "Радован Трећи" први пут је изведен давног 30.децембра 1973. у Атељеу 212, а слава овог наслова не бледи до наших дана.

фото В.Данилов

Још се памте како су се правили спискови за улазнице, публика враћала на представу (ишчекујући нове каламбуре Зорана Радмиловића), студенти у гроздовима висили на местима за стајање, видео снимаци "путовали" преко границе, док реплике из представе никада нису ни одлазиле из свакодневне употребе...

- Ја сам "Радована" као позоришни комад написао на четвртој години Академије као завршни, дипломски рад на одсеку драматургије. Оно што ми је драго, написан је у класи Слободана Селенића, он је и однео текст у Атеље - каже на почетку разговора за "Новости" Душан Ковачевић. - Све је почело у пролеће те 73. када сам текст предао, а премијера је била на крају децембра. Иначе, на почетку исте године, 26.фебруара, мој први комад изведен је у Атељеу: "Маратонци трче почасни круг", написан на трећој години студија. Тако да сам практично дипломирао са два студентска рада на великој сцени Атељеа 212, који је тих 60-их и 70-их био једно од најзначајнијих позоришта не само бивше Југославије него и Европе.

фото Атеље 212

о Кажете да вас за "Радована Трећег" везује неколико битних ствари?

- Осим што је дипломски рад, у представи је играо мој пријатељ Зоран Радмиловић кога сам упознао на студентским протестима 68. године. Тамо сам га видео, а касније кад смо се спријатељили годинама смо причали о тим догађајима и правили шале како је он, уствари, подигао револуцију. Направили смо целу причу и нови комад који, наравно, није био тачан, али је био леп.

о Нисте га ставили на папир?

- Не, то је био усмени комад из наше приче током дугих седења и измишљања шта се све дешавало и како се Тито престравио кад је чуо да је Зоран почео да штрајкује. Направили смо целу комедију, додавали и додавали... Могли смо, тачно, и да га одиграмо. "Радован" је касније постао једна од најгледанијих представа не само тог времена него уопште. Сећам се да су карте биле продаване унапред, пре него што се објави репертоар. Људи су куповали улазнице на вересију: дали би паре,па кад се изађе репертоар имали су предност. Било је много занимљивих и лепих догађаја током више од дванаест година играња. А оно што није било лепо је да смо се спремали да изведено и јубиларну, тристоту представу. Зоран је одиграо 299,али је увелико био болестан. Отишао је у болницу из које више није изашао. Та 300. одиграна је симболично тако што су се глумци појавили на сцени, монитор је био насред позорнице, они су одиграли један део и онда је пуштена касета... У то доба била је то она чувена ВХС касета која је, углавном, на црном тржишту продата у преко милион примерака. Мислим да није било куће која је имала видео рикордер а да није имала "Радована". Не само овде, него и по свету. Један човек је у Бечу отворио малу продавницу специјално због "Радована" и шверцовао касете аутом из Србије.

фото Атеље 212

о Постоји и необична прича о настанку снимка?

- Представу је сачувао Зоран Филиповић, управник позоришног музеја. Ми смо то урадили, а да Зоран није знао. Није волео да је игра пред камерама. Чувени сниматељ Топаловић Топ, поставио је камеру на горњој галерији. Као да смо слутили шта ће бити...

о Касета је на волшебан начин нашла пут до црног тржишта?

- Договорили смо се да се никад јавно не пусти. Међутим, деведетих година је на Филиповићево место дошао Миодраг Ђукић који је позајмио касету неком пријатељу, пријатељ другом пријатељу, и тако је "побегла" и појавила се на црном тржишту. Што се тиче саме представе, ја сам је са Зораном често дорађивао. Ако би се нешто важно десило, дописивали смо коментаре на догађаје из свакодневице. Али оно што је важно у целој причи је чињеница да је Зоран комад играо у целини, од прве до последње реченице, веома прецизно! И то је била кичма "Радована". За оно што је додавао или импровизовао у датом тренутку људи мисле да је нешто што се створи у моменту. Већина ствари била је унапред спремљена. Могао је да убаци реченицу - две, покрет. Иначе, целе партитуре биле су унапред смишљене. Глумци су углавном знали да ће се то десити, чекали су са својим репликама. Инпровизација дугог монолога апсолутно је немогућа ад хок. Могуће су доскочице, кратке сцене, гест, али велики монолог - никако. Тако да је од представе до представе зависило шта ће се играти, коментарисали смо и неке политичке ствари. Онда је Мира Траиловић правила проблеме.

о У ком смислу?

- Због Кардељеве смрти Зоран је измислио ону причу о говнима у мимоходу. Договорили смо се да то буде само осврт на догађај,ипак, Зоран је додовао и направио готово политички трактат. Мира је добила мали нервни слом. Јер, шта год се проблематично дешавало у Атељеу њу су звали у Градски комитет... Људи су колективно долазили из Љубљане, Загреба и других градова Југославије да гледају представу.

о Без обзира на покушаје, свака следећа инсценација остала је у сенци Радмиловићеве интерператције?

- Прича о Радовану је прича о измештености човека из његове природне средине. И данас је то проблем не само код нас него и у свету, кад неког човека који живи у кући (не мора да буде село, може да буде и мали град као што је Зоранов Зајечар или мој Шабац) поставе у вертикалну улицу. Јер,солитер је вертикална улица: уместо да идете равно, ви се пењете у небо. И сместе вас горе као у кавез за канаринце. Тада човек почне да губи свој идентитет, стешњен је и у зато у комаду има песник који каже суштину приче: "Тужан је поглед с дванестог спрата, висина људе од људи дели, из стана у небо воде врата, на небу смо се рано срели". То је скица комада. Друга битна тема, и данас веома присутна, нетрпељивост је суседа. Може да буде у солитеру, на нивоу граница, држава. Нетрпљивост доводи до рата, како се комад и завршава, а писан је 72.године. И остале приче које смо касније стварали су о две фамилије које се сукобљавају и потежу оружје. А све креће од неспоразума и погрешне љубави, девојке у другом стању којој отац не да да се породи пет година. И ту почиње прича о мушко - женским односима, ауторитету, заустављању природних процеса. Тако да је уплетено много разноразних, трауматичних ствари. Иначе, прича о деци и женама у другом стању често се провлачи кроз моје комаде. И овај који управо приводим крају је прича о девојци која има проблем са трудноћом и човеком који је оставио...

фото Атеље 212

о Радован је, пре свега, неснађен у свом окружењу?

- Он је неснађен, чини ми се, од рођења. Својеглав је, на свој начин аутентичан и неприлагођен средини, неким цивилизацијским кодексима. Има своја правила, своје законе. Он је симболично кућни владар који је изгубио оријентацију над поданицима. Малтертира слабије од себе. Чим наиђе на неког јачег, он је слаб...Чињеница да је прошло пола века од премијере, за мене је и лепа и тужна. Када сам писао "Радована"имао сам двадесетак, а сада 110 година.

о У наше време Радован не би имао одакле ни да дође, село је готово нестало?

- А пошто су остале углавном руиниране куће, нема где ни да се врати. Остао је на дванаестом спрату, ближе небу него земљи. Није чудо да се и сада толико игра, јер је прича о човеку који је изгубљен у времену и простору још очигледнија. Имамо све више људи који не знају где припадају. Симболично је да и данас људи на периферији, око солитера, саде баштице. Не треба то њима толико за егзистенцију колико је реч о носталгији за земљом. И ја сам живео једно време у солитеру и то су ми најтрауматичнији дани. Ем сам рођен на селу, ем у кући,ем сам имао силне животиње. Проходао сам држећи се за крзно пса. У животу сам имао најмање двадесет паса. Мојих, не рачунам луталице. До скора њих пет: три у кући, два напољу. Имао сам и голубарник, канаринце, штиглиће. Тренутно ми десетак гаврана долази сваког јутраа.

о Је ли то ваш контакт са природом?

- Једно време сам имао и брод, пловио пуно. Природа је велики део мог живота. И дан-данас недељом одлазим на пијацу или пет шоп да за силне животиње купим храну. То ми је љубав и опсесија. И у свим мојим делима су присутне животиње, па и овај последњи филм посвећен је једном керу.

о Ваше прве две представе режирао је Муци Драшкић?

- Одавно сам изгубио представу колико је инсценација у Србији и свету. Пре недељу дана Никита Миливојевић је извео премијеру "Пролећа у јануару" и "Андерграунда" у Атини. То ће бити нека 280. представа у иностранству. "Радован" је игран у Бугарској, Словачкој, Италији, Америци, Канади, чак и на Новом Зеланду. Ипак,једна од најбољих представа коју сам гледао у режијском смислу, били су Муцијеви "Маратонци". Бриљантна представа. Успео је да направи кретање кола по сцени, као да ликови путују. Муци је направио и сјајног "Светог Георгија". Разговарали смо данима и ноћима, дружили се. Имали смо сличан сензибилитет, исту крвну групу. Кад вас човек приватно разуме, разуме вас и као писца.

о Били сте блиски по тумачењу света?

- И у његовом поимању, а нарочито ако имате сличан осећај за комедију. Сигурно смо направили неупоредиво боље и смешније представе у бифеу Атељеа него оне на сцени. Поготово кад се скупи екипа - Зоран, Бата Стојковић, Гага Николић, Бора Тодоровић - и крену да препричавају неке догађаје. Био је то дух једног времена и начина живљења.

о Зоран и Бата били су "ваши" глумци, мада приватно веома различити?

- Потпуно другачији карактери, а ја бих додао и мог великог пријатеља и кућног кума Бору Тодоровића. Три индивидуе сличног годишта и сличног осећаја за хумор, али различитих карактера. Бата је био намћор, Зоран веома затворен, са ретким тренуцима опуштања. Е, онда је човек уживао у њима. Много смо причали о догађајима из детињства. Потицали смо из сличних градова - по менталитету, обичајима, одрастању. Наше време је данас праисторија. Не постоји.

о Бора је био њихов екстровертни антипод?

- Написао сам књигу "Десет филмских подела" и у њима портрете тих људи. Велике есеје о Бати и о Бори. Зорана ту нема, јер су ова двојица били моји кућни пријатељи,а Зоран другар из позоришта и кафане.

о Да ли сте размишљали да у славу ова два јубилеја опет нешто напишете за Атеље 212?

- Не знам, сад завршавам комад који ће бити поводом 40 година Звездара театра. Прича је веома занимљива, мислим да је битна,а пошто ја увек имам поднаслов који је лична карта комада, у овом гласи - "Преписивање живота".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације