СЈЕДИЊЕН СА ВРИСКОМ КОЊА МОГ ЂЕДА ЈОВА Сликар из Никшића за "Новости": Кроз његов бол и отимање најбоље изражавам емоције и осећања

ДА није било ђеда Јова и његовог чудесног црног коња Вранца на којем је јездио негде на Драгошевцу, на падинама Сињајевине, ко зна којим би уметничким путем пошао Миомир Мишо Вемић (69), сликар из Никшића. Емоције које је тада понео као клинац, посматрајући вољеног ђеда како јаше Вранца, никада нису пресахле, а ни слике избледеле.

Фото: В.К.

Тај коњ и данас носи Мишову душу на својим силним леђима и не да му да се заустави. Он на платну вришти, бори се против разних зала, не да се "у окове везати". Испод кичице настају коњи чудовишта, али и његов Вранац, Шарац Марка Краљевића, Јабучило војводе Момчила, славни Букефал кога је јахао Александар Македонски или онај најомиљенији римског императора Калигуле који је свог љубимца прогласио за сенатора. Мишо укршта и представе коња и жене, два тела, спаја естетки супротне ликовне светове.

И због свега овог уврштен је међу педесет светских уметника који су се задњих двеста година бавили темом коња, по избору професора др Ерола Јилдира са универзитета Гелисим у Истанбулу. А Вемић, кога је управо кичица сачувала да у ондашњем хаосу не полуди, у разговору за "Новости" подсећа да смо сви били сведоци духовне контаминације а да он као јединка, као човек, није могао да вришти улицама разрушених градова по којима су лежали мртви људи и деца већ је покушао да својим урликом на платну преко помахниталог коња демонстрира своје незадовољство.

Фото: В.К.

- И данас је свет изгубљен. Завладало је све зло које се дуго кумулирало и пукло! Често помислим да је Исус страдао узалуд, да се узалуд жртвовао за човека отрованог лажима, нечовештвом и неморалом. И шта је онда човеку преостало? Да врисне због осећаја немоћи да човек може променити човека, да уметник може променити свет. И то изазива осећај празнине - каже наш саговорник. Подсећа да се од рођења човек бори плачем и вапајем и да живи са њим. - Врисак и јесте примарно човеково обележје. Доста је обрађиван у уметности, од Пусена, Мунка, Ејзенштајна до Лубардиног гуслара, који је можда најјезовитији лелек у историји уметности. Како су године и деценије пролазиле, Мишо се преко свог јунака све боље и јаче мотивисао.

- То је био деликатан пут. Кроз његов бол и отимање најбоље могу да изразим своје емоције и своја осећања, страхове и надања. Коњ мени представља биће које је једнако учествовало у стварању цивилизације, као и човек. И мој Вранац сада представља племенитог човека уздрманог разним пошастима које покушавају да униште планету, а он чини све да се спаси, да се ишчупа из свега тога лошег што је свет опхрвало. И по ко зна који пут чујем јак врисак коња мога ђеда Јова који се грчевито бори да изађе из дубоке мочваре трулог човечанства. Са тим вриском ја сам сједињен и то осећам - прича Вемић.

И управо то биће, тај коњ, помогло је Вемићу да транспонује свој рукопис који је постао препознатљив на разним меридијанима. Јездио је он недавно на свом ату и по Египту где је са пријатељима из Србије, Русије, САД боравио у ликовној колонији у Хургади на обали Црвеног мора. У тој земљи је, како каже, доживео и видео невероватне ствари, заправо све оно што му се чинило да човек никада није у стању да уради.

- Све у Египту је јасно, осим онога како је све то настало. И та загонетност и мистика дају још већу драж, и лично бих волео да се то никад не одгонетне. Уметност је увек била непредвидива. За мене - и бег и лек - закључује Вемић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације