ЖАРКО ЈЕ БИО ЖИВА, ИЗВАЈАНА СКУЛПТУРА : Драмски писац и редитељ Вида Огњеновић о "Кањошу Мацедоновићу"

Вукица СТРУГАР

17. 11. 2023. у 14:06

БУДВА 28. јула 1989. године, фестивал Град театар, и незапамћено интересовање за једну представу: премијеру "Кањоша Мацедоновића" Виде Огњеновић, која се у три чина изводила у манастиру Прасквица, на плажи Дробни пијесак и на Пизани, испред Старог града. Представа је трајала четири сата, одиграна је тог лета шест пута, а хроничари бележе да је било и дупло више извођења, тражила би се карта више...

ЖАРКО ЈЕ БИО ЖИВА, ИЗВАЈАНА СКУЛПТУРА : Драмски писац и редитељ Вида Огњеновић о  Кањошу Мацедоновићу

фото Архива Град театра

У главној, незаборавној улози - Жарко Лаушевић. Управо за овај лик добио је награду будванског фестивала и нашег листа за глумачку бравуру на Стеријином позорју.

- Могла бих да поновим све, од прве до последње пробе, колико ми се то урезало у сећање. Колико је било темељно и потпуно, са Жаркове стране и читавог ансамбла. Много смо уживали у раду на "Кањошу" - сетно се присећа Вида Огњеновић тих дана, жалећи за преминулим јунаком њене сјајне драме и представе. - Памтим сваки детаљ и то лепо глумачко заједништво. Просто су се надглумљивали, Петар Краљ, Петар Божовић, Жарко, Предраг Тасовац, па млади. Дарко Томовић је блистао, Марко Баћовић... Екипа сјајних глумаца, читав процес је био незабораван. Пробе у манастиру Прасквица, ноћу. Нечег мистичног било је у томе.

Све се дешавало уз море, а ансамбл се стално измицао у "позадину" због удара таласа о обалу правећи буку. Дању нису могли да одржавају пробе због гужве и врућине, а ноћи хладне:

- Била је то нека завереничка представа и глумствовање. Сећам се Весне Тривалић и Жарка, њихових дивних дијалога. Обоје су били тако добри... Сећам се и сцене на обали, кад он одлази као у Венецију: цео ансамбл направи круг, па стане и гледа како се њих двоје опраштају. Толико смо сви утонули у ту представу. Жарко је, заиста, био нестваран. Као нека митска личност. Улогу је градио од најситнијег детаља, корака, хода, геста, надграђивао и склапао од неких финих потеза и осећања. Кањош у његовој изведби имао је неку скулптуралност, деловао је као нека жива, извајана скулптура. Толико је размишљао о лику, сваког дана долазио са неким питањем... Цео ансамбл био је у дослуху. А он је имао глумачку енергију која није била нападна већ заразна: усијавала је у све што је радио. Остали су следили ту врсту надахнућа, чудног полета који је преносио и на колеге.

фото Архива Град театра

У представи је, каже наша саговорница, било нечег митског. Цео други чин је протекао под пљуском:

- Толико је лила киша да Жарко није могао да говори. Вода му је улазила у уста, па је морао прво да је испљуне, а онда настави дијалог. И тај аплауз који су добили на крају... Покисла публика аплаудирала је покислим глумцима пет минута. Нико се није макао са места, без обзира на кишу. Костими су се данима сушили на сунцу, јер су били од сукна који се напунио водом. Сутра увече смо имали репризу, били су мало тежи него обично, још мокри.

Киша је престала док су се одвијале сцене на Пизани, баш када је Петар Божовић требало да скочи у воду и удави се. Шалио се да му је сада лакше, јер је већ мокар...

- Једна зграда на Пизани нам је служила као Венеција. Договорили смо се са станарима и да балкон на њој "игра". Требало је да се у једном тренутку попале светла, онда су их станари упалили. Тако је цела Будва, у суштини, играла у представи и била везана за "Кањоша"... Када смо следећи пут радили "Кањоша Мацедоновића" са Игором Ђорђевићем у главној улози и другој подели, поставили смо га на сцени између цркава, уместо "сеобе" на три места. Игор је јако лепо одиграо. Цела представа била је посвећена Жарку и у његовом знаку. Мада је Ђорђевић био, заиста, одличан као и цела представа, свако је рекао: "Па, ја се сећам Жарка". То је тај усуд... Мислим да ће тако бити и са свим следећим представама. Жарко Лаушевић је чаролија, појава која је постала мит.

ВИШЕСТРУКО ТАЛЕНТОВАН

- СА Лаушем сам се срео на свом почетку, а и он није био претерано далеко од њега. Али, већ је био "установљен", знали смо ко је - каже Дарко Томовић. - "Кањош" се радио у Град театру, била је то једна - песмица. Рад је био тежак, ипак, постојала је нека лакоћа. И мимо проба. Прво смо представу спремали у Београду, па у Будви. Често смо седели, причали о животу... Шта да кажем о њему, а није већ речено? Имао је братску енергију. Драгоцена је у нашем послу јер утемељава сигурност и добру, активну ушушканост, када може лепо да се ради. Жарко је био злато. Вишеструко талентован човек и добар, садржајан, сугестиван саговорник. Његов одлазак велики је губитак. Највећи за породицу, али и нашу глумачку - позоришну и филмску. Па и свако ко га је знао, осећа тај губитак.

ТОПЛИНА КОЈА ЈЕ ЗРАЧИЛА СА СЦЕНЕ

- Многе ме ствари вежу за Жарка. Био сам в. д. управника Југословенског драмског почетком осамдесетих година. У то време, пре четрдесет година, инсиситирао сам да Жарко дође у ансамбл - каже Воја Брајовић. - Приметио сам га у "Ромеу и Јулији" Стеве Жигона. Видео сам једну блиставу појаву. Глумца, који још тако млад, исијава са сцене... Цела његова позоришна каријера везана је за ЈДП, пре свега, за ту величанствену представу "Позоришне илузије" у режији Слободана Унковског, једну од најзначајнијих које смо имали. Раније је једну од својих првих улога већ остварио са Унком у "Хрватском Фаусту". Па онда, наравно, и са Дејаном Мијачом "Лажни цар Шћепан Мали", када је постао учесник у једној античкој трагедији. Јер то што се десило, десило се после његовог последњег играња Долгорукова у "Лажном цару". Због галаме представа се играла касно ноћу у Будви. Онда је он отишао да одвезе мајку у Подгорицу и у раним јутарњим сатима нешто поједе. Тада се и догодила та велика трагедија. Увек се враћам на ту ноћ и јутро... Жарко је имао оно због чега се публика диже са столице да аплаудира. Шта је то "оно" о томе се могу писати трактати, али да је имао - имао је. Имао је и топлину и нежност, која је чак и са сцене зрачила.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
САД И ТЗВ. КОСОВО ХОЋЕ ДА ИМА СОПСТВЕНУ СРЕБРЕНИЦУ! Председница лажне државе у перфидној игри оптужила Београд

САД И ТЗВ. КОСОВО ХОЋЕ ДА ИМА СОПСТВЕНУ СРЕБРЕНИЦУ! Председница лажне државе у перфидној игри оптужила Београд

ПРЕДСЕДНИЦА лажне државе Косово Вљоса Османи, и поред тога што још нису прескочили последњу станицу ка чланству у Савету Европе - гласање на Комитету министара 17. маја најављује да ће породице несталих моћи да туже Србију Европском суду за људска права за повреду права на живот њихових најмилијих.

29. 04. 2024. у 07:00

Коментари (0)

ДА ЛИ ЈЕ ЈУТАРЊА РАКИЈИЦА ОТРОВ ИЛИ ЛЕК? Стручњак за токсикологију разбила митове (ВИДЕО)