О ЧОВЕКУ И ЊЕГОВОЈ СЕНЦИ: Ретроспектива Даниеле Фулгоси у Графичком колективу

ПРЕМА мишљењу наше угледне визуелне уметнице и редовне професорке београдског Факултета примењених уметности, Даниеле Фулгоси, ретроспективне изложбе не треба радити само када је нечији опус заокружен, већ више пута у каријери, како би се стекао увид у стваралаштво аутора у одређеном периоду.

Фото приватна архива

Тако је, у понедељак у Графичком колективу, на оба нивоа, отворена њена ретроспектива и то радова у медију за који је специјализована ова галерија.

- Не радим графике, поготово оне већег формата, готово 15 година, тако да су на ретроспективи представљена дела настајала од 1996. до 2008. - објашњава, у разговору за "Вечерње новости", Даниела Фулгоси.

За најстарије радове, из њеног првог циклуса графика, карактеристична је фигурација. На њима су фрагменти тела, али и портрети.

- То, међутим, нису потрети неке одређене особе, већ су метафоре, изрази, илустрације неких егзистенцијалних стања - објашњава уметница. - Они представљају непостојање, опсену, успомене... У њима сам се бавила неким унутрашњим, интровертним стварима.

Фото приватна архива

Другу групу радова чине диптиси, међу којима је и графика великих димензија "Разговор" (награђена "Великим печатом"), на којој је представљен један међуљудски однос, док се остали баве стањима човека у различитим ситуацијама. Један од радова се, рецимо, зове "Кагемуша", према истоименом филму Акира Куросаве, чија је тема однос политичке моћи и идентитета, а главни јунак успева да избегне бојиште, захваљујући свом двојнику.

- То су радови који се баве односом човека и његове сенке, дела личности који сви имамо, и носимо кроз живот - додаје ауторка која је изложене графике радила у техникама линореза и линогравуре.

Реч је о композицијама великих димензија, у чијем средишту је људско лице, како се истиче у најави поставке - "које својим интензитетом попут јаког магнетног поља чини реалне димезије ових радова још већим, а утиску монументалности свакако доприносе оптичка визура композиције и њен цртачки и колористички динамизам". Када су се сада та њена дела из деведесетих нашла на поставци у Графичком колективу, уметница је, каже, добила прилику да их сагледа са веће временске дистанце, и додаје:

- Иако сам тада још тражила сопствени уметнички језик и израз, могу да кажем да сам на њих прилично поносна. То су графике настале готово дословно ни из чега. Моја генерација је расла у једном питомијем вемену и одједном се нашла суочена са распадом земље, ратовима, немаштином... Деведесетих је владала велика оскудица и једино је наша младост могла да издржи ту врсту сналажења.

Фото приватна архива

Деведесетих, али и касније, па све до данас, њена уметничка генерација је, сматра саговорница, институционално избрисана. Јер, деценијама уназад музеји и сродне институције не откупљују њихове радове, па је то довело до девастације графичког медија:

- Није у питању недостатак новца, јер су графике по својој цени доступне, посебно музејима и галеријама, већ нека врста стихије, незаинтересованости. Када би сада неки музеј требало да направи пресек збивања на нашој графичкој сцени, не би то могао, јер немају ништа. Нису откупљивани радови ни људи који су награђивани у иностранству. Музеји чувају уметност једне земље, а не нас појединачно - закључује Фулгосијева, којој је посебна мотивација за изложбу био и нови простор Галерије Графичког колектива, који нуди велике могућности, што је, према њеном мишљењу, изузетно значајно за културу града, али и целе земље.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације