АМЕРИЧКИ ИДЕОЛОЗИ ПОЛИТИЧКЕ КОРЕКТНОСТИ У НОВОМ ПОХОДУ ПРОТИВ УМЕТНОСТИ: "Ромео и Јулија" у мрежи цензора

АНТИЧКА или ренесансна голотиња пред којом је америчким средњошколцима душебрижно стављан повез преко очију, док им је свака слика неприличне и "срамотне" људске анатомије превентивно уклањана из видокруга - макар то значило да се неће упознати са ремек-делима уметности, показала се тек као један од корака ка... свеопштем расулу. Ка поништавању стубова светске цивилизације и свега највећег у историји уметности. А пре свега, ка потпуној конфузији, конкретно у покушајима одржавања нечега што би требало да представља систем (школства) - јер ти су покушаји (па и сам систем) осуђени на пропаст у условима у којима се не зна ко шта одређује, а поготово ко шта и због чега забрањује. Очигледно је само једно - забране се множе, а најновије се, поново, односе на самог Барда.

приватна архива

Бројне школе на Флориди избацују Шекспирове драме из својих наставних планова, позивајући се притом на све и свашта, но врло брзо су признали да су се спорне Вилијамове драме показале као очигледан "но-но!" садржај, који није у сагласности са одредбама тамошњег закона о родитељским правима у образовању. Због тог су закона, не би ли још мало допринели атмосфери свеопште шизофреније, не знајући шта (би све могло да) представља "забрањени садржај", из школских округа превентивно (пред почетак школске године) уклањане књиге, и у тим је чисткама страдало негде двадесетак а понегде и за стотину више наслова. Мера коју су критичари назвали "Не реци геј", захтева од школа да онемогуће приступ лектири за коју се тврди(?) да садржи порнографију, описе или приказе сексуалног понашања, и до сада је већ успела да изазове небројене, неретко бизарне последице, што никог није натерало да је ревидира.

"Ромео и Јулија" чак нису ни спорни, некима, или макар - онима који се на Флориди питају. Ова је драма, очекивано, међу првима "виђена за ломачу", због очигледно(?) сексуалног садржаја и још очигледније чињенице да тај секс (желе да) упражњавају малолетници. Истине ради, ученици ће знати за њу, чак ће и осетити метрику Бардовог пера, али само кроз строго пробране одломке - у којима ни у назнакама не сме бити било чега што би могло привући пажњу цензора, и "неопрезним" предавачима навући на врат бес родитеља али и казне.

- Велика уметност и порнографија су међусобно искључиве појаве. Као што Тицијанови актови или Пазолинијеви филмови нису порнографија, тако то не могу бити ни Шекспирове драме и стихови - јасна је Зорица Бечановић Николић, шекспиролог, професор опште књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Порнографија подразумева сирови, необликовани, данас би се рекло "ријалити" приступ, док нас уметници на јединствен и непоновљив начин, својим талентом, обликом и смислом својих дела, суочавају с противречностима живота и помажу нам да их на неки начин разумемо, појашњава саговорница "Новости" оно што је сваком разумном и иоле образованом јасно - а што законодавци са далеке Флориде нажалост неће чути, нити желе да чују.

- Малолетничка љубав, поготово у трагедији, представља суочавање с мистеријом љубави с којом се свако људско биће кад тад суочи - наставља наша саговорница, разлажући "спорну" приповест о љубавницима из Вероне. - Њихова љубав је била одважна, опасна, трагична, завршила се смрћу. Љубав је, и у свом духовном и у телесном виду, пре свега - мистерија, и зато о њој најбоље говоре уметници, песници, драмски писци. У мистерији љубави нема ничег "експлицитног".

Зорица Бечановић Николић каже да се она и њени студенти неретко насмеју, причајући о неразумним и бизарним потезима идеолога политичке коректности и крсташком походу неуких против уметности. То је, ипак, смех оних који знају - за разлику од смеха о коме говори вапај једног професора са Флориде, увереног да им се не само остатак нације, већ и цео свет грохотом смеје. Смејао би се, вероватно, и сам Бард, па можда чак о овим збивањима исписао и какву комедију, или трагедију наших дана.

Велики говоре свим временима

КАО што уметност искључује порнографију, тако се баш не слаже ни са употребљеном или употребљивом идеологијом, истиче Зорица Бечановић Николић, и појашњава зашто оно "велики" најчешће не иде уз оно наметнуто "политички коректни":

- Велики писци говоре свим временима, идеолошки амбициозни писци само свом времену. Многе идеологије су злоупотребљавале уметност за своје потребе, а то чини и ова данашња. По данашњим мерилима, сви велики писци су били политички некоректни: Данте, Бокачо, Сервантес, Шекспир. Дешава ми се да то схватим на часу, док тумачимо неко дело, и смејемо се томе, и студенти и ја. Утешно је, међутим, што идеологије и њима припадајуће цензуре пролазе и нестају, а велика уметност ипак опстаје.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације