ЈЕДНОСТАВНОСТ ЈЕ БИЛА ЊЕГОВО ОСЕЋАЊЕ СВЕТА: У осамдесетој години преминуо велики српски сликар и професор Ратко Лалић (1944-2023)

СВАКИ дан водим разговоре пред штафелајем, у малом дворишту пред мојим атељеом на Старом сајмишту, у Орашцу, где имам двориште и башту, у сећањима и фотографијама из мог завичаја поред реке Босне, док ходам Београдом... Моје сликарство је дуга биографска визуелна констатација природе. Настала из неке моје склоњености, ван реалности. Човек од детињства носи неке слике, живи са њима, из њих црпи и емитује стваралачку енергију. Волим једноставност. То је моје осећање света, моја ликовна естетика.

фото УЛУС

Овако је у једном од разговора, за "Вечерње новости", говорио велики српски сликар Ратко Лалић, који је јуче преминуо у осамдесетој години. Уметник, за кога је Драган Јовановић Данилов у монографији "Ратко Лалић - сликар непрекинутог континуитета" написао да визуелно богати и продубљује свој опсесивни свет, опстајући на нашем ликовном хоризонту као својеврсни естетички и етички коректив, рођен је 6. фебруара 1944. године у Долипољу, код Високог. Средњу школу примењених уметности у Сарајеву уписао је 1959. године, Академију ликовних уметности у Београду и постдипломске студије завршио је 1975. године, у класи професора Стојана Ћелића.

Исте године почео је да ради као асистент на Академији ликовних умјетности у Сарајеву, а 1989. постао је редовни професор на Катедри за цртање и сликање. Почетком ратних дешавања на просторима тадашње Југославије 1992. године преселио се са породицом у Београд и исте године почео да ради на Факултету ликовних умјетности на Цетињу. Од 1994. до 2012. године радио је на ФПУ у Београду. Заједно са колегама основао је и Катедру за цртање и сликање на Академији умјетности Универзитета у Бањалуци.

- Ратко Лалић је сликар продуженог романтизма који настоји да изнова романтизује свет и који нас враћа исконској енергији битка, оној рудиментарној лепоти благословене праприроде. Он посвећено обрађује властити врт, ослушкујући светлости и сенке скривене дубоко у себи - написао је још Данилов.

Уметник који је од почетка стваралаштва све своје мотиве усмерио на простор интимног круга и сећање "изнутра, самим собом", пре двадесетак година пронашао је мир у Орашцу и инспирацију у непосредном додиру са природом.

- Купио сам имање и постао баштован. И тако посматрам природне циклусе изблиза, чекајући зрење, као што је Моне гледао и сликао катедралу у разна доба дана и годишња доба. Сликам, говорио је Лубарда, као земљорадник: припремим њиву, узорем и погнојим, посејем и чекам плодове. И моја слика настаје у том контексту. Реч "сељак" треба изговарати са поштовањем а не са цинизмом, како се овде дешава. Код нас се, кад се каже сељак, мисли на примитивца, заосталог човека, глупака. Зато смо довде и дошли. А сељак је мудар и лукав човек - рекао је Лалић пре петнаестак година у перо нашем новинару и додао: - Хуан Миро је говорио да снага долази кроз ноге. Тај контакт са земљом је важна коресподенција са животом. Кад је Миро из Шпаније стигао у Француску у коферу је донео траве - донео је мирис, додир.

Слика "На површини велике њиве"

Лалић, који је по сопственом признању веровао да ако је уметник креативан увек је и нов, излагао је на 73 самосталне и на више од 250 колективних изложби у Београду, Љубљани, Скопљу, Сарајеву, Никшићу, Сомбору, Загребу, Мостару, Зрењанину, Дубровнику, Будви, Бањалуци, Новом Саду, Марибору, Ужицу, Нишу, као и у Пољској, Аустралији, на Новом Зеланду, Филипинима, у Италији, Шведској, Француској, Египту, Индији, Румунији, Бугарској, Немачкој и Мексику.

Његова дела чувају се у многим државним институцијама, јавним и приватним колекцијама. Лалићеви радови су објављивани у многим енциклопедијама, лексиконима и књигама у земљи и иностранству.

- Полако али неумитно нестаје ликовни Београд ориђинала и значајних стваралаца. Без њих је ликовна сцена не само осиромашила већ и огрубела. Има надарених младих али они углавном нису личности и уметници од формата. Један од тих последњих великих сликара и професора био је Ратко Лалић, од оних који су знали вредност слике и речи. Колико се разумео у чисту ликовност добро сведочи и његова монографија, коју је годинама сам обликовао, једна од наших најлепших. Мада је стасао у оној херојској генерацији око 1968. године на београдској Ликовној академији, у којој се знало за људску фигуру на сјајан начин, Лалић је створио потпуно самосталан ликовни свет, без човека, али не и апстрактан, у коме природа говори уместо људи - каже Дејан Ђорић, ликовни критичар "Вечерњих новости".

Лалић ће бити сахрањен данас на Лешћу, у 14 сати, а опело ће почети у 13.30.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације