ТРЕБА ПРЕЖИВЕТИ И УСПЕХ: Мирјана Карановић, добитница награде за животно дело "Павле Вуисић"

ОН је био гостионичар и њен несуђени муж Љубиша, она конобарица у кафани, Петрија. Касније је постала његова кћи Сена, а он патријархални отац Музафер. И, ту је, нажалост, стављена тачка на непосредни сусрет два изузетна филмска уметника, Павла Вуисића и Мирјане Карановић.

фото Танјуг

Ових дана добила је признање за животно дело са његовим именом, које додељује Удружење филмских глумаца Србије, а традиционално се додељује на "Сусретима" у Нишу. То је и прилика да евоцира неке личне и професионалне успомене на нашег великана јединствене појаве и глумачког израза.

- Играли смо заједно у "Петријином венцу" и "Оцу на службеном путу". Била сам јако млада, а он не баш комуникативан... Врло затворен човек, склањао се од свих које не познаје. Апсолутно га разумем. Некако, данас сам и ја таква - каже на почетку разговора за "Новости" Мирјана Карановић. - Али, ту је била његова супруга Мирјана Вуисић, као "скрипт" на снимању "Петријиног венца" и захваљујући њој сам некако схватила Павла Вуисића. Били су на први поглед пар неспојивих људи. А кад се мало одвојиш, схватиш да је тај човек био другачији од других. Глумачка професија није била нешто за чим је страсно жудео, ипак, знао је да је то најбоље што уме да ради. Прихватио је глумачку судбину, али не и све оно што уз њу иде: удешавање, удварање медијима и публици. Бежао је од празног ћаскања. Касније сам чула да је око себе имао људе с којима је могао да седи и ћути, а да се веома добро разумеју.

о Ви сте га разумели?

- Јесам, јер је и мој отац био такав. Било је то време мушкараца који су више ћутали него причали, и ћутањем више говорили него тек тако, неким површним разговорима. Вуисић никада није дозвољавао другима да на први поглед виде каква је он душа, у ствари.

О Оно што вас повезује је ретка и изузетно природна глума.Били сте веома млади када сте одиграли Петрију, а ваша аутентичност у тумачењу лика представља преломан тренутак у нашој кинематографији?

- Моја прва професионална улога била је филмска, та улога Петрије. На ФДУ сам савладавала глуму кроз теорију и вежбе које се одигравају на сцени. Али сам од Срђана Карановића и Томислава Пинтера, заправо, врло рано научила шта је оно што ја треба да радим пред камерама и како да то изразим. И, наравно, да сам и касније у животу, кроз сарадњу са многим дивним редитељима, слагала то своје искуство као неке временске слојеве. И дан-данас учим како то постићи, не само играјући него и гледајући мајсторе филмске глуме како и шта раде. Често сам имала потребу да неке ствари и сама покушам кад видим неког великог попут Мерили Стрип, на пример. То је посебна школа. Схватила сам да на филму, заправо, нема глуме. Све оно што донесите у кадар је нешто што носите унутра и надате се да ће то, евентуално, гледаоци препознати. И они препознају, уколико је та енергија изнутра јака. А неки пут је била толико јака да ми је један редитељ говорио да морам да "смањим" доживљај. Кажем му да ја ништа не радим, само стојим и гледам. Он ми одговори да немам појма колико интензивно из мене избија енергија и да је видљиво моје расположење, док он жели да тај лик буде "празан" - да нема толико емоција. Јер, ради се о лику који је погубио осећања...

фото Архива Новости

О Карановић и Пинтер сигурно су и другима покушавали да пренесу "глуму без глуме", шта сте ви то разумели са само 22 године кад сте заиграли Петрију?

- Мислим да сам препознала духовну генетику српске жене, која се преноси кроз генерације. Тако да сам ја, гледајући моју баку и мајку, веома добро препознала неке особине које Петрија носи са собом. То знање и мурост нису учени из књига, нити стечени неким посебим курсевима којих има данас. Прихватајући живот око себе, Петрија је у свој његовој страхоти и свој његовој лепоти, заправо, градила мудрост. Мислим да сам препознала баш то што се генерацијама гради и негује.

О Њена реченица да човек живи, преживи и настави да живи, искуство је сваког времена и свачијег живота. Сви имамо нешто што је требало "преживети"...

- Петрија каже: "Човек је таква стрвина, воли да живи живина. Не знам как`и бол да је имао, он га на крају одболује и заборави. Продужи да живи као да се није десило њему него неком другом." Ето, таква виталност је особина и врлина људи који успевају да наставе живот и кад их задесе велике трагедије. Верујем да је смисао и живота и смрти у чињеници да се живот стално наставља.

о Ту Петријину филозофију имали су и многи други ваши ликови?

- Да, пуно је таквих. Волела сам да радим с редитељима који би препознали величину људске трагедије и снагу човека да се с њом избори. За мене је то величанствено, мислим да људи имају много више потенцијала и духовне снаге у себи него што знају да имају. Много тога што нам се десило овде, на Балкану, управо то показује.

О Као педагог и све чешће редитељ, успевате ли да то што сте препознали пренесете другима. И може ли се то, уопште, научити?

- Не знам, врло је индивидуално. Сви људи траже место на овом свету, бирају путеве и доносе одлуке, од којих зависи њихов даљи живот. Ми смо, заправо, стално на неком путовању и стално доносимо одлуке. Неки пут до зацртаних циљева стигнемо раније, а неки пут нам треба мало више времена. Неким људима треба и да се мало заглаве, да доживе неуспехе. И они су драгоцени. Треба их преживети, као што треба "преживети" и успех. Неки нису успели...

О Да ли кроз патњу, како кажу психолози, човек расте, да ли је она разбој на коме он развија менталну и духовну снагу?

- Не слажем се сасвим с тим, не мора да пати да би имао инспирацију. Пре бих то назвала препрекама и проблемима. Има их који у тренутку изгледају непремостивео, као да ударите у зид и помислите: "Немам куда даље, сад ћу ту камповати до краја живота." Али, онда се нешто догоди и наставите даље. Кад ударим у такву препреку ја не стајем. Покушавам да је прескочим или заобиђем. Или се вратим одакле сам кренула, па да пођем неким другим путем. Битно је - кретати се.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације