ОСТВАРЕЊЕ ТАСОВЧЕВОГ СНА О НОВОЈ ЗГРАДИ ДО 2027: Интервју - Дарко Крстић, директор Београдске филхармоније

ПРЕДАНИ и скромни настављач визије и чувар наслеђа Ивана Тасовца - то је, и такав је, Дарко Крстић, машински инжењер који је цео свој професионални пут везао уз Београдску филармонију, на чијем је челу и данас када она прославља пун век. Ступио је у здање БГФ 1993, на позив свог кума, и испочетка био ангажован преко студентске задруге, да би остао - за стално. Најпре је био шеф технике, потом руководио реконструкцијом зграде, па био секретар установе, затим в.д. директора док је покојни Иван Тасовац био министар, онда опет секретар и најзад - поново директор.

Новости/ Драган Миловановић

- Да, прошао сам заиста много функција у Београдској филхармонији - каже Крстић. - Пре мене је њом руководило много директора, од Стевана Христића који је 1923. окупио музичаре што се сматра почетком Београдске филхармоније, коју је под тим именом тек 1951. формално установила Скупштина града. Потом је дошао Живојин Жика Здравковић, који је направио ову зграду шездесетих година, и под чијим је руководством БГФ доживела прво своје златно доба, била светски призната и "доводила" у Београд све највеће уметнике. Уследило је мноштво успона и падова, још доста директора, а када сам ја ступио у БГФ директорка је била Бранка Цвејић.

Са доласком Ивана Тасовца, пригодно и симболично - у првој години новог миленијума, наступа сасвим ново доба Београдске филхармоније, чему сте из прве руке сведочили?

- По доласку Тасовца, настаје не само ново златно доба већ и потпуно нова ера за Београдску филхармонију, он је направио потпуни преокрет у дотадашњем начину пословања и функционисања. Прво чему се посветио била је реконструкција зграде, у којој није било вентилације, морали сте се попети на мердевине од 8 метара да бисте променили сијалицу, није било топле воде у тоалетима... Истовремено и можда још важније, Тасовац је започео потпуну реконструкцију, односно подмлађивање оркестра, многи наши млади музичари школовани у иностранству вратили су се у земљу не би ли приступили Филхармонији и до 2003. више од половине састава оркестра је промењено. У моменту када је Тасовац ступио на функцију директора, звучи као шала али нажалост није - сваке седмице бивао је подједнак број људи у публици и на сцени. Петнаестак година касније, наших слушалаца је било толико да број од 880 места на Коларцу никако није бивао довољан, већ смо морали сваке недеље да репризирамо концерте, изводећи исти програм четвртком и петком. У међувремену смо, пре десетак година, увели дечје концерте, оне за децу вртићког узраста, па за основце до 4. разреда, затим концерте за бебе, однедавно и оне за тинејџере, отворене пробе за децу, уз наше редовне сезоне наравно. Много полажемо на стварање и образовање нове публике.

На ову сте позицију, у односу на први ваш директорски мандат, после прераног одласка Тасовца ступили са сасвим другачијим емоцијама - носи ли то и другу врсту одговорности?

- Иван је био човек какав више не постоји, није постојао нити ће постојати неко сличан - изванредан уметник, врстан пијаниста, и фантастичан менаџер непоновљивих способности.

Заједно смо почели да радимо на потпуној реконструкцији наше установе, из непосредне близине сам посматрао начин на који је он у Филхармонију уводио систем, у коме се прецизно зна шта су чија права и обавезе, и који и даље беспрекорно функционише. На све то, био је обдарен врцавим умом у коме су бујале невероватне идеје - поред њега вам никако не би могла затребати маркетиншка агенција, увек је имао праву идеју и гурао напред. Били смо пријатељи и његов одлазак је представљао огроман шок. И даље ми није свеједно, наравно, али идеја је да наставимо са неговањем и остваривањем његове визије.

Јесте ли већ остварили неки од Тасовчевих планова и снова?

- Оно чему је био посвећен непосредно пре него што је преминуо, била је набавка клавира "Стенвеј Спирио", чак га је и бирао. Уз помоћ Министарства културе, сад смо успели да остваримо ту жељу и набавимо тај специјални клавир, најновију варијанту "Стенвеја" који има и дигитални део тако да може да свира и без пијанисте. У њиховој бази има неких 5 хиљада композиција, почевшии од Рубинштајна па надаље, које клавир може да репродукује, затим пијаниста може да свира у некој другој сали на свету која има такав клавир - а да наш "Стенвеј" ту музику репродукује у реалном времену. Почећемо од јесени са таквом репродукцијом концерата, слично ономе што Мет ради са операма. У клавир, који имамо једини у Источној Европи, угравирали смо факсимил Ивана Тасовца, изашли су нам у сусрет у фабрици.

Највећа Иванова жеља била је, свакако, нова зграда Београдске филхармоније. Како тече остваривање тих планова?

- То је прича коју је Тасовац гурао од неке 2010. и најзад смо 2017. успели да кренемо са реализацијом. Ангажовали смо, на препоруку нашег пријатеља Зубина Мехте, акустичара под именом Татео Накајима и студио АРУП, чији су акустичари радили на више од 30 сала широм света, чак и на згради Сиднејске опере - они су наши саветници за акустику од првог дана, од пројектног задатка, преко конкурса за идејно решење до отварања зграде. Идејно решење лондонског студија одабрао је међународни жири, између осам понуђених на конкурсу. Половином септембра биће одржана презентација пројекта за грађевинску дозволу, пројектна документација се приводи крају, план је да крајем ове или почетком идуће године буде расписан тендер за извођача и да у првој половини идуће године почне да се гради. Ако све буде по плану да неке 2027. ући ћемо у нову зграду.

Шта ће нова зграда значити, за филхармоничаре али и за публику, Београд, Србију?

- Сада имамо салу са 200 места, само две гардеробе, администрацију скучену у једној канцеларији, нема просторија за вежбање... Тамо ћемо имати четири концертна простора, једну велику салу са 1.600 места, од чега је 200 иза бине што може бити искоришћено за смештање хора али и публике, затим малу мултифункционалну салу од 400 места, студио у коме ће моћи да се примењују најновије технологије, потом нешто што смо ми назвали Подијум а што ће бити својеврсни наставак наших концерата на отвореном. Свакако, идеја није да људи дођу само на концерт, већ да нова зграда Филхармоније постане лендмарк Београда и Србије, место на које људи могу да дођу ујутру и после дана испуњеног разним садржајима, одслушају концерт и оду препуни утисака. То је највећи инфраструктурни пројекат у култури у последњих неколико деценија, држава је препознала шта треба, имамо велику подршку и председника (од кога смо добили и Сретењски орден првог реда за јубилеј) и премијерке и министарства. Сад сарађујемо са врхунским светским диригентима и солистима, а када будемо у новој згради са сјајним условима - долазиће и други оркестри, биће то сасвим друга прича. Ивана више нема али ми смо ту, терамо даље, у складу са његовим жељама.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације