ИНТЕРВЈУ - МИЛАН ЦИЛЕ МАРИНКОВИЋ: Сви смо у вртлогу, није нам то први пут, ипак се човечанство некако извуче

Фото: Приватна архива

Колико је значајан наш Културни центар у Паризу?

- Много. Толико је значајан да ми се чини да можда не схватамо значај те позиције. Израстао је у веома озбиљну галерију на париској ликовној сцени. Заиста је институција, уз то на фантастичном месту. Увек је био важан излог нашег културног и уметничког представљања. Сада, после реновирања, постао је права светска музејска галерија.

Пружа увид у рад афирмисаних стваралаца, али и за младе представља важну одскочну даску?

- Безусловно! Али, све, ипак, на крају зависи од самих уметника. Нико не сме да чека да га открију, већ сам мора да направи први корак. Када долази у Париз, млади уметник мора да буде припремљен за ту средину. Тако сам се и ја спремао када само долазио у Париз.

Фото: Приватна архива

Имамо ли шта да понудимо свету?

- Увек. Млади покушавају да се докажу. Појављује се пуно талентованих сликара. Доста науче на академији, а касније се сами боре. Треба им дати времена. Последњих деценија многи су углавном били окренути концептуалној уметности. Сада добијају потребу да сликају. И њихове слике настављају да живе. И кроз изложбе у нашем париском Културном центру.

У последње време нас је напустила цела једна париска генерација, попут Михаиловића, Поповића, Величковића, Шобајића, Омчикуса, Јовановићеве, Бокшан, Ступара, Крагуља...

- Као да се заокружио генерацијски круг. Остао сам, ваљда, једини из те париске плејаде. Сви они били су значајна имена на париској културној сцени, у потпуности уклопљени у овдашњи ликовни живот. И сви су излагали у Културном центру. Ишао сам на све њихове изложбе. Нисам био само излагач, већ и посматрач. И, то су увек били значајни догађаји. И за Србију, и за Француску.

Како су изгледали почеци рада Центра?

- Био је то мањи простор, али освежавајућа појава на културној сцени, са великим догађајима. Сећам се, моју прву изложбу у тадашњем Југословенском културно-информативном центру отворио је амбасадор Радомир Раша Радовић. Директор је био познати филмски радник Ото Денеш. Био сам узбуђен. Али, свака изложба доноси неки вид узбуђења. Пре тога сам добио Специјалну награду жирија на тада значајном међународном салону сликарства у месту Кањ сир Мер. Припала ми је и стипендија Фонда за унапређење ликовне уметности "Моша Пијаде", што ми је, уз продају слика, омогућило да дођем у Париз где сам провео годину дана. Мењао сам атељее по крају око Јелисејских поља, ишао у "Распућин". Био је то мој први боемски Париз. И прави почетак међународне афирмације.

Фото: Приватна архива

Шта сте тада излагали?

- Слике које сам радио код Цуце Сокић и оне прве после академије. Појавиле су се тада и моје "Пролазнице", које је приметио Мића Поповић као члан жирија Октобарског салона. Биле су на њима групе, забаве, сцене из дискотека.

Живот је тада био веселији?

- Свакако. Сликао сам призоре из обичног живота.

А какви су данас призори?

- Другачији. Одају друге утиске. Слике су, као и живот, кроз време, еволуирале. Имамо нове погледе. Тренутно радим омаже мојим старим сликама, којима дајем нова значења и нова виђења, својеврсну надоградњу кроз све што се дешава, не само код нас, него и у целом свету, Француској, Енглеској, САД, с ратом у Украјини, кретањем миграната чије матичне градове и културу, као сведочанство цивилизације, уништавају. Сликама додајем актуелност и ангажованост. Сада су статичне. И стално се појављује нека важна особа на њима. И боја им је сада тамнија: кармин, ултрамарин, тамнозелена.

Има ли данас места за радост на планети?

- Свет је потонуо. У вртлогу смо. Пропадамо. Али, то није први пут. Увек се извучемо. Зато додајем оранж и жуту боју у моје слике, као наду, да нас покрену. Снага која се добија кроз индивидуално стварање и аутентичност оствареног уметника, може да прикаже апсолутну слику времена и простора. Из мојих слика избија оптимизам. И, то је обећавајуће.

Фото: Приватна архива