СЕЛЕНИЋЕВ РОМАН МЕ ЈЕ "РАЗБУЦАО": Глумац Александар Вучковић о улогама у "Очевима и оцима" и "Урнебесној трагедији"

ФУДБАЛЕР који у слободно време пева по кафанама народну музику, за свадбе и рођендане. Какве препоруке за ФДУ! - каже с бескрајно шармантним осмехом Александар Вучковић, који је пријемни (у класи Гордане Марић) положио "из прве" и то после трећег разреда гимназије.

фото:З.Јовановић

Тако је млади Ужичанин одмах разбио све предрасуде, а његов изузетни таленат отварао му је једна по једна врата, крчио пут и стварао нове прилике. Прву су му пружили његови, Ужичани. Добио је улогу Креонта у "Краљу Лиру" с редитељским потписом Ивана Вуковића.

- Прво, па моја омиљена драма. Од почетка студија говорио сам себи ако одиграм "Лира" до краја каријере, значи да је све што си радио имало смисла. А десило се да сам са "Лиром" почео! Нешто ме је ту "одрадило". Моји пријатељи у шали кажу да сам у души - деда. Вероватно то стармало иде из мог златиборског менталитета - каже Вучковић на почетку разговора.

А онда, као каменчићи низ стазу, почеле су да се котрљају улоге: захваљујући Марку Торлаковићу играо је једну сезону у Сомбору, убрзо је дошла улога регента Александра у филму "Краљ Петар Први", Вељко Мићуновић је у њему видео Робина Худа у Позоришту "Бошко Буха", а онда га је потпуно преузело Београдско драмско: премијерни задаци (и понека ускакања) у "Роману о Лондону", "Пластелину", "Црној кутији", "Кишним капима на врелом камењу", "Дивљем месу", "У раљама живота",представама "Ружни, прљави, зли", "Ко се боји Вирџиније Вулф"...

И опет један нетипичан потез. Иако је у БДП био на паушалу, како каже, из уметничких разлога решио је да из ангажмана изађе - на улицу.

- На Крсту сам имао десетак наслова и 25 играња месечно. На "рез" сам отишао из куће, мада у том тренутку нисам имао никакву алтернативу. После седам месеци десио се позив Ирене Поповић за "Децу", потом сам у Атељеу 212 радио "Револт", а онда је стигао позив из Народног и Вељка Мићуновића за "Очеве и оце".

У улози Михајла, најмлађег Медаковића, једноставно је - бриљирао. Изнео је на сцену младог човека, идеалисту, који као гумицом поништава све што је понео из своје куће и грађанског васпитања, искрено верујући у комунизам као нову религију. Мада рођен деценију и по после Титове смрти, Вучковић је био дивно аутентичан у тумачењу лика који на крају страда у својој честитости и младалачком ентузијазму.

- Роман ме је потпуно "разбуцао", доживео сам страшну катарзу, потресла ме је његова судбина на толико нивоа трагична.... У старту ми се лик допао, може да се повуче озбиљна паралела између Селенићевог младог бунтовника и неког данашњег вршњака. Сличност је у тим бесним коњима који се у њему пропињу, у унутрашњој страсти, борби против неделања и причање без акције. Михајло жели да промени ствари из најискренијих мотива и наивне дечачке чистоте... Од мајке је наследио енглеске манире и урођену суздржаност, због чега константно трпи увреде својих другара. А он жели да им припада, баш као и сви младићи у његовим годинама. И из те кризе идентитета поприма идеологију у коју почиње истински да верује, без икакве скривене намере.

Да је одлично обавио поверени задатак, показао је и следећи ангажман: Јагош Марковић (с којим је сарађивао у представи "Дивље месо") понудио му је улогу Косте у "Урнебесној трагедији", чија је премијера 5. маја у Народном позоришту.

- Преда мном је савршено скројен Ковачевићев комад. У лику мог јунака, алкохоличара, обједињене су све мушке фигуре нашег менталитета. Изразито аутодеструктиван, с друге стране толико страствен да у свему што ради иде "до краја". Иначе, у животу стално имам неки осећај кривице, стално се преиспитујем да ли сам нешто могао да урадим боље... Ретко ми се чини да користим сав свој потенцијал. И тад сам "бонаца": у миру са собом, без икаквих дилема. А Коста тако живи стално, у пуном капацитету. Даје ми могућност да бар у тих сат и по, будем то - до краја.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације