О МИЛЕВИ И КАКО СМО ИЗГУБИЛИ КОМШИЛУК: Немања Оливерић о улогама у серијама, сарадњи са Лаушевићем - шта емоције раде животу, а шта глуми

ГЛУМАЦ Немања Оливерић вешто балансира између светла рефлектора, којима је обасјан због посла, и сенке у коју се склања пошто нема друштвене мреже и труди се да се што мање медијски експонира.

Фото Емилија Гајић

Већ 18 година гради каријеру и познат је по страсти и посвећености које су видљиве и на сцени и пред камером. Популарност му је донео лик поштара Милета у комедији "Комшије", а током година гледали смо га у неким од напопуларнијих ТВ остварења, попут "Врата до врата", "Мама и тата се играју рата", "Калкански кругови"... Посебно запажену ролу имао је у филму и серији "Било једном у Србији". Док снима четврту сезону вољене серије "Радио Милева", пратимо га у комедији "Лако је Ралету", радним данима, од 20.05, на РТС 1. У разговору за наш лист, Немања Оливерић истиче да му је важно да пронађе најдубљи ниво емоције у свакој улози, што му омогућава да буде уверљив.

- Мислим да су емоције главна ствар у глуми, а иначе и у животу, јер глума је имитација живота. Ја сам човек емоције, као и сви људи на земљи, и са својим осећањима живим и борим се. У животу не можеш баш да калкулишеш њима и да их остављаш по страни. Човек није довољно јак да може да управља емоцијама и углавном оне управљају нама. У глуми можемо емоције да користимо и њима управљамо, а кроз то чистимо и себе и свој поглед на живот. То ме и дан-данас држи и узбуђује. Захвалан сам што баш ја имам ту могућност да се бавим емоцијама и што могу и на тај начин да посматрам живот.

Које су емоције примамљивије за игру, оне на спектру срећнијих или тужнијих?

- Мислим да се тужне емоције више памте. Тужнији догађаји, несреће и страдања остављају дубљи печат у нама. Надам се да ћу за живота схватити зашто емоције које нас растужују имају толику снагу у односу на срећне. Посматрам то и кроз свој посао јер памтимо све оне велике књижевне, филмске и телевизијске ликове који су из несреће урадили нешто. Човеково проклетство је да и заборавља када је био срећан, па мора стално да се на то подсећа. Примамљиве су ми за игру те теже ситуације зато што се човек са тим бори, а кад дођу срећни тренуци ни не примети да су ту и не пита се зашто је срећан.

"Радио Милева"/Олга Одановић, Фото РТС

Да ли сте гледали оригинални амерички ситком "Сви воле Рејмонда" и колико је утицао на грађење вашег лика у серији "Лако је Ралету"?

- Немамо дугу историју ситкома код нас на телевизији, па је велики изазов био за продукцију и глумце да направимо форму за коју су Американци створили озбиљне школе и по којој су познати. Када је серија емитована и била популарна код нас нисам је пратио, али сам у припреми гледао неке епизоде. Мој лик је потпуно другачији и старији је човек који је можда чак несрећнији због своје судбине. Али, нисмо се оптерећивали тиме и нисмо то јурили јер је потпуно другачији менталитет и живот у односу на нас, поготово што је та серија била актуелна осамдесетих и деведесетих. Радили смо баш на томе да направимо да Рејмонд буде наш.

Играте Марка, доброг пријатеља главног јунака Ралета. Како сте доживели ову улогу? Зашто (ни)је лако Марку?

- Марко је ту да би Рале чуо друго мишљење о нечему. Доживео сам га као човека који нема обавезе и одговорност, који се уопште не замара тиме шта треба постићи у животу него живи у тренутку. Жуди да му се нешто лепо деси, то је његова филозофија. Није му лако зато што наше друштво захтева од сваког да испуни неке норме - мораш да завршиш школу, нађеш посао, потом девојку, ожениш се, имаш децу, купиш стан, онда идеш у пензију и чуваш унуке. Друштво тражи од нас да испоштујемо све те пунктове и то Марку представља проблем јер их не поштује. Зато увек када га Ралетова мајка Цица (Љиљана Благојевић) види, пита га "Кад ћеш се жениш?" и од тога не одустаје.

"Калкански кругови", Фото РТС

Хоћете ли у овој серији поделити кадар са вашом колегиницом и супругом Андријаном? Ко је бољи саветодавац када неко од вас двоје има дилему?

- Мислим да нећемо, али можда се то и промени. За сада смо на потпуно супротним странама јер играм Ралетовог (Андрија Милошевић) друга, а она је најбоља другарица Ралетове супруге Иване (Маша Дакић). Нас двоје смо генерација, заједно смо ишли у аматерско позориште, потом на факултет и у истом смо позоришту. Веома добро сарађујемо када играмо представе и отворени смо једно према другом што се тиче критике и помоћи.

Различито гледамо на глуму. Доста сам педантан и темељан, некад и превише јер често размишљам као редитељ, сценограф или костимограф, а она само ради свој посао. Добро се допуњујемо јер умем да одлутам и гледам ширу слику, док она поједностављује.

Заиграли сте и у "Радио Милеви", која је доживела три сезоне и велику популарност. Шта је толико привлачно у комшилуку из Ранкеове 12?

- Успели смо, као друштво, да изгубимо комшилук. Дошли смо до тачке отуђења где се не знамо. Можда знамо првог комшију до наших врата, евентуално неког са спрата изнад и испод нас, а остале из зграде не познајемо. Људи се више не срећу и као да бежимо једни од других и затварамо се у своје станове. Раније је то било, чини ми се, другачије. Сећам се када сам одрастао, додуше у крају где су биле куће, а не зграде, комшије су биле увек присутне и важне. Милева је донела то време када смо примали комшије, чак и без куцања и када смо им остављали кључеве да чувају стан. Серија "Радио Милева" успела је да пробуди нешто за чим сви мало патимо што смо изгубили и донела нам је комшију који је битна личност у нашем животу и комшилук који је практично као породица или даљи род на које се ослањамо.

У серији "Лако је Ралету" са Андријом Милошевићем и Александром Срећковићем, Фото РТС

Тренутно снимате наставак те серије. Шта бисте смели да откријете о даљој судбини сликара Леона, кога тумачите?

- Прошла сезона се завршила његовим заљубљивањем и сада отварамо део њега који нисмо упознали, а стварно смо видели много његових авантура и љубавних ситуација из којих је бежао. Леон је често опчињен нечим или неким и још нисмо стигли до љубави јер је он по том питању кукавица и није спреман да се препусти неком. Заправо, не жели да буде повређен и зато не може да има стабилну везу. Сада откривамо Леонове емоције, а то је оно што највише волим и веома је узбудљиво јер ћемо га видети у светлу у коме до сада нисмо.

Одиграли сте и дијаметрално различит лик Љубе Стојковића у "Калканским круговима". По чему памтите ову серију?

- У нашој земљи и даље јаку позицију заузимају мистичне појаве, има пуно црне магије, људи верују онима који проричу судбину и често су сујеверни. То је сегмент који није довољно истражен и та серија је показала да то постоји близу нас, а не само по забаченим селима. Занимљиво ми је било да се бавим мистеријом и упознајем људе који верују у то.

Морам да поменем сарадњу са Жарком Лаушевићем, јер најзначајније што сам доживио на том пројекту је његова професионалност. Када је отишао са сцене био сам дете, знао сам га са екрана и сусрет са њим био ми је потпуно откровење. Схватио сам да наш посао захтева да будеш предан и спреман у сваком тренутку да понудиш оно што је потребно. Тада се стварно дешава магија, глумац се испуњава и сви смо задовољнији, а он је био тај који је све то вукао и показао нам да је могуће.

Како сада гледате на филм и серију "Било једном у Србији" и ту "лесковачку авантуру" која вас је одвела и у прошлост и на југ наше земље?

- Заиста ми је то било чаробно и лепо искуство. Постоји још један део који није испричан и надам се да ћемо у будућности наставити ту причу о Лесковцу. Тај историјски период је веома занимљив у целој Србији, али ми смо представили причу о текстилној индустрији и биоскопу у том граду. Сарађивали смо са нашим драгим колегама из Врања, Лесковца и Ниша, што су они једва дочекали. Било је веома лепо у исто време радити свој посао и откривати историју града о коме нисмо знали скоро ништа.

"Било једном у Србији", Фото РТС

Рекли сте да је то била прича о спознаји себе и да вас је привукла тема "онај ко победи себе може да победи цео свет". Па, да ли сте спознали себе?

- Што сам старији, моје схватање је да човек не треба да завршава књигу о себи и доноси дефинитивне, велике, унутрашње одлуке. Живо биће има толико начина да се побољша или погорша. Живот је отворена књига коју треба водити. Потребно је причати причу о себи, упознавати себе, своје емоције и треба се спријатељити са собом. Битно је да схватимо шта бисмо могли да мењамо, а шта не. Док размишљамо о томе, можемо да постанемо бољи, што је, верујем, циљ сваког човека.

Будући да се човек учи док је жив, од кога ви данас добијате најбоље лекције?

- Чини ми се да најбоље и највеће животне лекције добијам од своје деце. Док посматрам њихов раст и развој, сећам се своје прошлости и препознајем нешто од онога када сам био мали. Љубав, поштовање и слушање најважнији су у нашим, а и у њиховим животима. Лекције у послу се добијају од колега, и старијих и млађих, и од публике. Зачуђујуће је колико различит поглед на серију или представу може да има неко ко то гледа и онај који је у томе.

Како ваш син Угљеша и ћерка Ђурђа реагују када вас виде на телевизији или сцени?

- Моја деца одрастају у позоришту. На снимањима нису много били зато што је то незгодније за њих, али често су били на пробама и знају како изгледа иза сцене и како се прави представа. Доста су упућени у то шта је глума и посао којим се бавим. И није никакав инцидент када ме виде на телевизији, то је сад већ нешто нормално.

 

Препоручујемо

ТВ Новости

0 1

КАДА ПОД ИСТИМ КРОВОМ ЖИВИ НЕКОЛИКО ГЕНЕРАЦИЈА: Хумористичка серија "Лако је Ралету", од 30. јануара, на првом програму РТС

27. 01. 2023. у 18:00

Култура

0 1

МИЛЕВА И ЊЕН ЖИВОПИСНИ КОМШИЛУК: Настављено снимање домаће комедије

26. 02. 2022. у 10:36

Култура

0 2

НОВЕ ДОГОДОВШТИНЕ СТАНАРА РАНКЕОВЕ 12: Друга сезона серије "Радио Милева", од 18. октобра, на РТС

16. 10. 2021. у 10:33

Култура

0 0

ЉУБАВ ЈЕ ОБАВЕЗА И ЈЕДИНА НАША СРЕЋА: Дубравка Дракић о улогама у серијама "Пад" и "Дуг мору", животу, ширини глумачког игралишта...

18. 02. 2023. у 07:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације