О ЉУБАВИ У ПОРОДИЦИ СВЕ МАЊЕ ГОВОРИМО: Александар Срећковић Кубура о улогама, Краљеву и бегу на село...

ГЛУМА мора да ми буде занимљива. Оног тренутка када будем осетио да ми је досадна, да не морам да се ангажујем превише, да стално радим оно што ми је лако, тада ћу престати да се бавим тиме. Занимљиво ми је да имам што шири дијапазон ликова и жанрова. Зато себе терам да узимам што различитије улоге, да у сваки лик улазим испочетка. То је тешко, али је зато и занимљиво.

Фото: Зоран Јовановић/РТС

Овако почиње разговор за "ТВ новости" Александар Срећковић Кубура, кога тренутно гледамо у дијаметрално супротним улогама. На Првом програму РТС, видели смо да викендом, од 20.00, у шпијунском трилеру "Вера", може да буде сурови мајор Славко Радовић, а радним данима, у истом термину, да нас засмејава као Стојан Тодоровић у комедији "Лако је Ралету".

Фото: Зоран Јовановић/РТС

 - Мени је глума пружила много ствари за које не знам да ли бих могао да их осетим и доживим у било ком другом послу. Свеједно је да ли имамо 25, 55 или 105 година, ако се и даље бавимо глумом, и даље се играмо. Имао сам среће да радим и са колегама, сада покојнима, који су тада били у озбиљним годинама. И било ми је фасцинантно да људи којима је у том тренутку 80 година излазе на сцену и раде оно што у суштини раде деца од три или четири године, маскирају се и претварају да су неко други - додаје глумац коме су стара кубура и заборављена каписла, која је пукла на школском часу, одредили надимак за цео живот.

Док очекује другу сезону мистерије "Бележница професора Мишковића" и филм и серију "Што се боре мисли моје", популарни уметник већ планира да по први пут отпутује у Америку и то на премијеру филма The machine, у коме је играо.

После "Балканске међе", "Јужног ветра", "Калканских кругова" и "Тајни винове лозе", у филму и серији "Вера" оживели сте још једног негативца. На основу чега сте градили лик Славка Радовића?

- У серији "Вера" не играм лик који је писан по некој конкретној историјској личности. Он је компилација односа који су разноразни службеници краљевске обавештајне службе имали према Вери Пешић. Можда је и суровије представљен него што су сценаристи планирали. Али могу да поверујем да су у таквим службама, у то време, које је мирисало на рат и где је опасност била са свих страна, на тим позицијама морали да буду људи који су спремни на све у нади да ће то да помогне очувању безбедности државе. Зато ми је мајор Радовић потпуно јасан. Тај лик сам правио из својих искустава, из перспективе деведесетих година прошлог века, када сам са многим нашим суграђанима и земљацима имао сусрете с полицијом. Наравно, Радовић није улични полицајац већ човек са високим чином и на важној оперативној функцији. Моћ је чудан опијат и поприлично мења перцепцију човека о томе шта је дозвољено а шта није. Она уме човека да доведе у ситуацију у којој сматра да свет служи њему, да због њега постоји.

Женски ликови све више преузимају главне роле у домаћим остварењима, а међу последњима је шпијунка Вера Пешић.

 - Било ми је драго што учествујем у пројекту у коме је женски лик примаран и око кога се врти комплетна радња. Продукције често умеју да следе некога ко је започео нови тренд, па се надам да ће сада да се позабаве многим врло занимљивим и битним, а прилично непознатим и непризнатим женама из наше историје. Скоро нисмо имали пример особе као што је Вера Пешић, жене која је против свих изгледа тадашњег друштва, њеног порекла, социјалног и финансијског статуса, успела себе да доведе до живота какав је замишљала. Наравно, она није тачно знала у шта улази, тако да јој се то после обило о главу, али била је изузетно снажна, харизматична, шармантна личност која је била малтене бескомпромисна у остваривању животних амбиција.

Фото: Зоран Јовановић/РТС

Нисте много радили комедију, али сте јој се вратили серијом "Лако је Ралету". Многи мисле да он нема проблема. Шта је са његовим братом Столетом?

 - Комедија је други ритам и прија ми, а мислим да и гледаоцима прија да ме виде у различитим ликовима и да разбију слику о мени као сталном негативцу. Столету није лако и чудан је лик. Свиђа ми се што наши јунаци у тој серији, поред свих лудила, и тога што се чини да свако мисли само на себе, на крају деле велику блискост и љубав у породици. А ми смо о љубави у породици почели све мање да говоримо, углавном гледамо неке растурене људске судбине, тако да ће лепота и топлина ове серије пријати људима.

Гледаћемо вас и у новој сезони "Бележнице" и у филму и серији "Што се боре мисли моје". Можете ли да нам откријете шта ће још "замутити" Бошковић старији и кога ћете играти у остварењу редитеља Милорада Милинковића?

 - У другој сезони серије "Бележница професора Мишковића" сценарио се лепо развија, веома је занимљив. Не знам како бих то жанровски назвао, али има елементе фикције, путовања кроз време, улази и у историјске чињенице и у митове и легенде о источној Србији. Са друге стране, "Што се боре мисли моје" бави се последњим данима и убиством кнеза Михаила Обреновића. Реч о једном од неколицине пресудних момената у историји наше нације, којим се практично нико није бавио. Биће занимљиво видети ко је био кнез Михаило, шта нам је све дао, а што смо заборавили. За оно што имамо од културе, можемо само њему да се захвалимо. Упркос великом отпору подигао је Народни музеј и Народно позориште, био је и песник, а филм и серија се и зову по његовој песми. Оставио је велики позитиван траг у овој држави за то мало година колико је био на власти. Један је од наших владара кога не само да нисмо знали да ценимо, него смо га и погубили. Ја играм тога који га је убио.

У околини Краљева, града у коме сте одрасли, производите вино и ракију. Каква је разлика између плодова тог и глумачког рада?

 - Сада много више него раније волим да проводим време ван сцене и даље од колега глумаца, редитеља... Бежим у природу и смислен физички рад, који доводи до неког резултата. Већ годинама се бавим производњом ракије, вина и месних прерађевина. Радим са кумом, четрдесет и неку годину смо блиски пријатељи, и обојица ту налазимо антистрес терапију од посла. Производ у позоришту је врло ефемеран, постоји само у тренутку кад настане и после тога у утиску некога ко је примио тај импулс од нас. Зато ми много прија када радим нешто што даје конкретан материјални производ. И у једно и у друго мора да се уложи много времена, размишљања и интуиције, али миксам та два тако да моја душа буде задовољна.

Играли сте у серији "Тајне винове лозе", а и сами је узгајате. У чему је драж бављења том вештином?

 - Тајна винове лозе је рад и љубав, као и у свему, па и у глуми. Нема ничег трећег. "Тајна" је у томе да мораш много да радиш шта год да си у животу изабрао и у томе да си довољно храбар да не дозволиш да те околности зауставе у томе. А сви имамо тренутке када испред нас стоје препреке. Оне понекад изгледају као да не могу да се превазиђу, али ако не могу да се прескоче, можда могу да се заобиђу, да се подвучеш испод њих. Ствари треба гледати шире и бити неустрашив. Једине препреке на које углавном наилазим су моје унутрашње и са којима се сукобљавам и решавам их. С годинама почињем озбиљно да схватам оно што су ми причали и о чему сам читао од детињства, али наравно као млад ретко ко то схвати, да је заправо једина препрека човек сам себи и на томе мора да ради. Нажалост, то се у данашње време прилично губи, о томе нико не говори и не учи се у школи. Не треба да се жалите на било шта изван себе док прво себе не пробате да победите. Онда ћете видети да је то борба која не може ни у једном тренутку да се добије, већ само може паметно да се води.

Foto: Фото: Зоран Јовановић/РТС

POGLEDAJ GALERIJU

Препоручујемо

Култура

0 2

"ЗОРАН ГРМАШ - ГРАФИКЕ" Изложба у Галерији Академије уметности, 12. јануара

09. 01. 2026. у 13:58

Култура

0 0

„СВЕТИЊЕ САНКТ ПЕТЕРБУРГА“ У ВРШЦУ: Изложба фотографија две руске светиње отворена до 30. јануара

09. 01. 2026. у 13:56

Култура

0 0

ДЕСЕТОГОДИШЊА ЕМИЛИЈА ОЧАРАЛА ПУБЛИКУ: Божићни концерт у Великој дворани Коларчеве задужбине окупио 60 музичара

09. 01. 2026. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације