ЖИВОТ ЈЕ ЗА СИРОМАШНЕ СВУДА ИСТИ: Рајко Грлић, редитељ, за "Новости"

ЗА прослављеног редитеља Рајка Грлића година која је прошла била је веома успешна.

Фото Ж. Кнежевић

Књига "Неиспричане приче" објављена је у Загребу, Београду, Скопљу, Љубљани, Прагу, а почео је и са припремама за нови филм "Свему дође крај", инспирисан делима Мирослава Крлеже.

Из свог истарског мира Грлић будно прати и све што се догађа на бурном Балкану и у разговору, за "Новости", бритак и оштар као увек, каже "за сиромашног Американца живот није пуно бољи од онога који води сиромашни Балканац":

- Несрећа, без обзира колико болних лица имала, на крају за појединца је свуда иста. Срећа, она стварна и она фејкана, имају различите облике појавности.

Ваше "Неиспричане приче" хит су књига, иако нисте књижевник. Која је тајна тих прича, које нас враћају у прошлост, али добро илуструју и данашње време?

- Нема ту пуно тајне. То су моје интиме, колико човек излажући себе пред јавношћу може бити интиман. Неке су настале као белешке о ономе шта се догодило, нека као белешке за оно што би, као филм на пример, могло да се догоди. Све заједно трагови су на путу једног живота, а како је пуно нас на "овим просторима" прошло сличан пут, тако је, барем ми се чини, то било оно што је привукло читаоце. Пратећи мој пут поново су пролазили својим.

Из породице сте која је и те како осетила тврду руку ауторитарних режима, ваша је мајка недужна завршила на Голом отоку. Колико је та породична траума утицала и на вас, као режисера, а сада и писца?

- Искрен одговор би гласио, - не знам. Трауме бораве у нашој подсвести и тешко их сами читамо. Томе служе психијатри. Уз све то одгојен сам тако да траумама не дозволим да претерано овладају мојим животом. Не знам да ли је то добро или није. Као што не знам да ли оне из неке подсвести утичу на моју свест и оно што радим. То ће за мене заувек остати тајна.

Живели сте и у Америци, добро познајете и ову нашу стварност на брдовитом Балкану. Где се, заправо, лепше живи, да оставимо оно "боље"?

- Живот је свуда живот, збир срећа и несрећа, добрих и лоших тренутака. Сценографије, костимографије и такозваних политичких уређења у којима се ти животи догађају. Понекад су драстично различити, поготово за средњу класу, али за сиромашне свуда је исто. Имао сам прилику живети и ту и тамо и мислим да су ме те велике различитости и велике сличности, та два простора, много чему научили.

Много је мржње још увек на овим просторима, али и примера да култура и уметност не познају границе. Хрвати и Срби најбоље сарађују на пољу културе и донекле економије, а политички су односи гори него икада. Како то?

- Ту иде шаблонски и отрцан, али нажалост тачан одговор да политика живи од мржње, живи од непријатеља. То је једнодимензионални лепак на којим политика лепи једнодимензионалне људе. То је храна којом хране фрустриране, зајебане, обесправљене.

Заједно смо јачи. Заједно ћемо им је... матер и онда ће нам свима бити фантастично.

Култура и уметност живе на потпуно опречним премисама, на дијалогу, на покушају разумевања, на питањима којима покушава тражити одговоре. Зато се људи од културе, ствараоци и они којима је уметност важна, а који се не греју у дупету власти, тако добро разумеју.

Фото Ж. Кнежевић

Колико филмови могу "променити свет" или, ако ништа друго, бити сведоци времена које је данас изузетно грубо и опасно?

- Ништа филмови не могу да промене, поготово не у политичком смислу. Они, када су добри, могу оставити траг о времену и људима који су у њему живели. Могу узбудити некога ко на платну успе препознати комадић себе и тиме га, барем на тренутак, учинити бољим људским бићем.

Пратите ли српску кинематографију и кинематографију региона, имамо ли данас таленте као што сте били ви, Кустурица, Макавејев, Марковић, Шијан, Паскаљевић и још много других?

- Последње што сам видео од ове младе генерације, а међу њима заиста има сјајних редитеља, јесте "Сигурно место" Јураја Леротића. Узбудљив, дојмљив, храбро направљен филм. Моја једина замерка тој генерацији је да игнорише свето тројство "аутор - биоскоп - публика" без којег, по мени старом и старомодном, нема правог филма. Њима су фестивали циљ, а ја сам био део генерације којима су фестивали били само добра пролазна станица на путу до биоскопа. Али ваља погледати истини у очи, ми одлазимо, они остају. У њиховим је рукама судбина филма.

Живите у Истри, коју многи доживљавају као најпрогресивнију хрватску регију. Је ли Истра остала то, како се тамо осећате?

- Увек ми се чинило да смо ми, "градска деца" ускраћени за "завичај" и да га, као такви, имамо право бирати. Тако је Истра постала мој "изборни завичај". Како су вековима Истру десетковале разне куге и периоди тешке глади, тако су је, поготово Венеција која је најдуже владала тим полуострвом, насељавали становницима са свих могућих страна. Та је разноликост људи, култура и језика, а данас се у њој говоре три језика, вероватно један од извора њихове толерантности, суздржаности, неке врсте затворености. Дуго им треба да се отворе, али када то једном учине велики је гушт живети међу њима. Да о вину, маслиновом уљу, пршутима и све тако редом и не говорим.

Идете ли каткад у Београд, одржавате ли контакте са пријатељима, шта су теме разговора када се сретнете?

- Да, идем, и то већ шездесет и охохо година. И да, у Београду имам пријатеље. Са двојицом прашких школских колега, Срђаном Карановићем и Гораном Марковићем, у сталном сам контакту. Ево пре неки дан сјајну Срђанову аутобиографију "Сам о себи" уз њега сам представљао на пулској манифестацији "Са(н)јам књиге". Али осим њих ту имам још пуно драгих пријатеља и пријатељица. Наместо набрајања довољно је да кажемо да се у Београду увек осећам и више него добро.

Живимо у временима које многи упоређују са ониме што се у Европи догађало тридесетих година прошлог века. Постоји ли заиста опасност да се таква времена врате?

- Тридесете године прошлог века вратиле су се у окрутно сличној верзији капитализма, бескрупулозне похлепе и популизма. Историја се, ругајући нам се, очито понавља и зато верујем да о томе треба и причати и писати и, ако је могуће, правити филмове.

Идете у ред оних које перципирамо као левичаре. Што је са левицом уопште, где су леви интелектуалци, зашто ћуте?

- Вероватно би најтачније било казати да се левица погубила. Да већ дуго не налази одговор на охоли популизам власти и капитала. Да је изгубила сваки контакт са радним људима који су данас, не само код нас, великом већином и телом и душом уз националистичку десницу. Пре него што се ишта покуша постићи на левици мора се наћи веома прецизан одговор на питање зашто и како се то догодило. А што се тиче интелектуалаца, то је мало подужа прича. Интелектуалци, посебно они који заиста покушавају бити независни, кроз векове живе на рубу егзистенције. Вероватно су зато и тако лако покварљива роба. Погледајте што се само догодило са београдским прогресивним интелектуалцима осамдесетих. Велика већина је у деведесетима, част малобројним изнимкама, невероватном брзином прелетела у крило власти, у тешки национализам. Хрватску част је у тим опскурним временима спасавао "Ферал трибун" и група новинара и писаца која се једноставно није дала завести слатким и истовремено тако опасним домољубљем.

Припремате филм "Свему дође крај". О чему ће говорити, где ћете га снимити, какви су вам ти филмски планови?

- Кренули смо од романа Мирослава Крлеже "На рубу памети" који се догађа у тридесетим годинама прошлог века, годинама које се данас, као што сам рекао, понављају у запањујућој сличности. Но након неколико седмица рада на адаптацији дошли смо до закључка да је Крлежин роман пре свега сјајан есеј који нема смисла дословно претакати у филм. Зато смо кренули слагати потпуно нову, нашу причу, базирану на стварности која нас окружује, као и времену у којем живимо, а варира Крлежину тему моралног слома и друштвене лажи. То је и разлог да у поднаслову стоји: "Надахнуто мотивом Мирослава Крлеже".

Оставити једну књигу иза себе

НАКОН Загреба, моја је књига штампана у Београду, а затим је следило америчко и енглеско издање, па македонско и словеначко, а ускоро и чешко. Хрватски издавач Нино Павић одлучио је да све те додатке, неких двадесет и један нови појам, сакупити и штампати као ново, "допуњено издање". Укратко, књига има наставак, али не као засебна књига већ као једна која се само дебља и дебља. Мени су, наиме, још као малом рекли да сваки пристојан човек треба иза себе оставити једну књигу. Ја се тога, као што видите, држим.

Препоручујемо

Свет

3 2

РУСКИ МЕДИЈИ ЈАВЉАЈУ: Никита Михалков пребачен у болницу у тешком стању

05. 01. 2023. у 16:08

Култура

0 1

СТВАРНОСТ МОРА ДА СЕ ПОДНОСИ ДА БИСМО ПРЕЖИВЕЛИ: Андраш Урбан, редитељ за „Новости“

25. 12. 2022. у 15:00

Култура

0 0

РЕДИТЕЉ АЛЕКСАНДАР СОКУРОВ: Европа је инфицирана ратовима

29. 11. 2022. у 15:05

Култура

0 0

И ДАЉЕ ЖИВИМ СА ФИЛМОМ! Познати редитељ и сценариста Срђан Карановић у Културном центру представио аутобиографску књигу "Сам о себи"

24. 11. 2022. у 12:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације