КЊИЖЕВНО ПРИЈАТЕЉСТВО: Жарко Радаковић, писац и преводилац, о својим "књигама о..."

Марина Мирковић

01. 11. 2022. у 11:10

ЧУДНЕ су димензије писања заједно. На једној страни је то слагање и надопуњавање, међусобно стимулисање, али дакако је то и опирање једнога другоме.

КЊИЖЕВНО ПРИЈАТЕЉСТВО: Жарко Радаковић, писац и преводилац, о својим књигама о...

FOTO: Приватна архива

Писцима Давиду Албахарију и Жарку Радаковићу, ауторима "Књиге о фотографији" у издању "Лагуне", припала је недавно награда Дома културе "Студентски град" за најбоље дело нефикцијске прозе - које се, по мишљењу жирија, издвојило по својој необичној форми и по плодном есејистичком сусрету две изграђене стваралачке поетике.

Од фотографије из 1984. која отвара књигу - два човека, писца, наслоњена на зид, до настанка књиге, протекле су безмало четири деценије, током којих су оба аутора открила најудаљенија пространства. "Ми" са те фотографије постаје тек слика расцепа који се попуњава разговором, преписком, натписивањем ликова са слике, Радаковића и Албахарија, сматра жири који им је признање доделио, а тај разговор је у ствари "Књига о фотографији".

Садејство уметника

Веома вам је важна оваква врста заједничког рада, симбиоза са другим ствараоцем? 

- Није то више само пријатељство. Ради се ту о садејству. Близина другог уметника ми је одувек значила све. Да ли је то био Ера Миливојевић, Јулије Книфер, Петер Хандке, Нина Попс, Скот Абот или Давид Албахари - увек сам се осећао подстакнут њиховом близином произашлом из њиховог рада, и осећао сам га као уметниково обраћање мени лично. И није ми било важно да ли су ти уметници велика имена. Важно ми је било шта ми говоре. А то што су ми говорили деловало је најснажније. До заједничког рада је онда и морало да дође! То приближавње "мојим" уметницима као мојим саговорницима, и сарадницима јесте и срж мога уметничког деловања.

За Радаковића, плодног писца и преводиоца, ова о фотографији постала је најновија у низу "Књига о...", премда, како открива, није такав серијал свесно унапред планирао.

*Повезује ли ипак некакав концепт, план, ваше есејистичко-епистоларне књиге настале из преписки са пријатељима писцима, на одређене теме?

 - Књиге на одређену тему, каква је и "Књига о фотографији", нису унапред биле планиране као "књига о...". Ствари су се у том правцу развиле случајно. Нису настајале ни изричито епистоларно. На пример, прве две моје заједничке књиге, писане са Скотом Аботом - "Понављања" и "Вампири" - писане су пошто је један од аутора први написао свој део, да би на њега онда реаговао други, па су онда тако оба дела и објављена, хронолошки, као две књиге у једној. У "Књизи о пријатељству" обрнули смо редослед: објавили смо, на предлог уреднице Јање Стјепановић у "Лагуни", најпре текст који је касније настао, тако нам се учинило адекватнијим. Хтели смо да покажемо како из (Скотове) нефикције настаје (моја) фикција. А да ће то бити "књига о..." нисмо ни сањали. Књига се почетно звала "Ми" (под тим насловом она сада управо излази у Америци). Да ће се моје писање сличних књига низати као "књиге о...", ни то нисам ни сањао, а постало ми је јасно тек после Давидове и моје "Књиге о музици".

FOTO: Приватна архива

*Шта вас је то "Књига о музици" навела да увидите, а показало се као пресудно?

- Тада сам помислио да би везивање за одређену тему могло да ми буде нека врста ауторске "књижевне опсесије" и "књижевног задатка". На једном гостовању у Загребу, после јавног разговора са Звонком Маковићем о уметности Јулија Книфера, помислио сам да бисмо Маковић и ја могли заједно да пишемо књигу о уметности (онако како смо радили Давид и ја, пишући о музици), а то сам Маку и предложио, и он се и прелиминарно сложио, али смо онда ствар заборавили. Али успех Давидове и моје "Књиге о музици" био је кључан: заједничко писање тада подстакло је Давида и мене да наставимо. На питање о чему да пишемо Давид је предложио - о фотографији. Она јесте одувек била медиј наше генерације, и упустили смо се у приповедање на подлози фотографије. Тако је почело, и одвијало се маестрално. Подстицали смо један другог. Кретали смо свакојако, у свим правцима, увек заједно: и нефикционално, и фикционално.

FOTO: Приватна архива

*"Књига о фотографији" остала је доследно везана за предмет књижевног истраживања - за фотографију. А "Књига о пријатељству", писана у коауторству са Аботом?

- Она, рецимо, није имала никакву унапред дату оријентацију. Пре је требало да обухвати горући сегмент заједничког живота два аутора, да се држи додирних тачака њихових текућих заједничких искустава. А "пријатељство" је ту углавном резултовало из књижевног истраживања. Дакле, наслов је произашао из чина писања. Док је наслов "Књиге о фотографији" постојао унапред, и њега смо се држали, чак и кад смо се удаљавали од фотографије, приповедајући у правцу истраживања нечега изван те теме. Фотографија је ту увек остајала полазиште. И могло би се рећи да је нефикционално, есејистичко, у књизи било само оквир за фикционално приповедање. У Давидовим предлозима ја сам видео у сваком тренутку најсветлије упутнице за даље кретање. Оваква симбиоза ме је величанствено обогаћивала и ослобађала.

* Да ли то доживљавате као благодет посебног, јединственог споја два писца, или свако заједничко стварање обогаћује? 

- Чудне су димензије писања заједно. На једној страни је то слагање и надопуњавање, међусобно стимулисање, али дакако је то и опирање једнога другоме. Можда и зато што је писање по себи увек самотни чин, па пише се у самоћи, у ћелији. Али сада, радећи заједно, намеће се и нека необична социјалност. Наједанпут су аутори један другоме и први читаоци. Давид је мени био и нека врста прототипа читаоца за кога пишем. Реагујући на његово написано, писао сам непосредно за њега. У раду са Скотом је то било мање тако, а више нека врста заједничког излажења на сцену, пред публику која нас унапред чека. Рефлектори су упаљени, осећамо трему. Са Давидом је било другачије: увек смо били сами један пред другим, а да ће то касније неко трећи да чита, било нам је неважно. Писали смо један за другог. И осећали смо се величанствено.

БОНУС - НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
САД И ТЗВ. КОСОВО ХОЋЕ ДА ИМА СОПСТВЕНУ СРЕБРЕНИЦУ! Председница лажне државе у перфидној игри оптужила Београд

САД И ТЗВ. КОСОВО ХОЋЕ ДА ИМА СОПСТВЕНУ СРЕБРЕНИЦУ! Председница лажне државе у перфидној игри оптужила Београд

ПРЕДСЕДНИЦА лажне државе Косово Вљоса Османи, и поред тога што још нису прескочили последњу станицу ка чланству у Савету Европе - гласање на Комитету министара 17. маја најављује да ће породице несталих моћи да туже Србију Европском суду за људска права за повреду права на живот њихових најмилијих.

29. 04. 2024. у 07:00

БИЛЕ ПОСЕБНО ВЕЗАНЕ: Ко је била мајка Бојане Јанковић - преминула пре неколико месеци (ФОТО)

БИЛЕ ПОСЕБНО ВЕЗАНЕ: Ко је била мајка Бојане Јанковић - преминула пре неколико месеци (ФОТО)

ВОДИТЕЉКА Бојана Јанковић сахрањена је на Новом гробљу у Београду, њу су на вечни починак испратили у великом броју пријатељи, породица, а њен бивши супруг Огњен Јанковић одржао је потресан говор.

29. 04. 2024. у 13:49

Коментари (0)

Нови Samsung Neo QLED телевизори померају границе кућне забаве