ИНТЕРВЈУ Милчо Манчевски: Добри филмови ти такну срце

НА импресивну листу од педесетак интернационалних награда, међу којима је и венецијански Златни лав за дебитантско ремек-дело "Пре кише", македонско-амерички редитељ и сценариста Милчо Манчевски недавно је додао још једну - признање "Живојин Жика Павловић" које му је доделио Лесковачки филмски фестивал LIFFE.

foto: Civitella Ranieri Foundation

Редитељ, аутор филмова "Прашина", "Сенке", "Мајке", "Бикини Мун", "Врба" и "Кајмак" (чија премијера се очекује ускоро), који већ деценијама живи у Њујорку где се, осим режије, бави и професуром, али и фотографијом, награду са именом великог Жике Павловића преузеће лично у Лесковцу, на фестивалу који почиње 15. септембра.

- Павловић је један од мојих омиљених аутора. Његови филмови су једноставни, а суштински. Свет којим се бави дубоко је интересантан - каже, у ексклузивном разговору, за "Новости", Милчо Манчевски и додаје да је на његов рад утицала неколицина аутора са простора бивше Југославије. - Поред Живојина Павловића, веома поштујем и Макавејева, Сашу Петровића, Горана Марковића... Учио сам од њих.

Светска кинематографија данас се преселила на стриминг сервисе. Да ли је то, по вама, добро или лоше за филм?

- И добро и лоше. Важно је да се снима и да се гледа, а још је важније да се снимају и гледају добри филмови, они који те терају да размишљаш, који ти такну срце или те узбуде, макар те растужили или наљутили. То је помало као са пивом - можеш га купити у самопослузи и попити код куће, али лепше је кад га попијеш у кафани с друштвом. Угођај је различит када седите у биоскопу и доживљавате филм истовремено са још стотину људи, када те звук окружује, слика је огромна, а глумци су, као што је рекао Маршал Маклуан, богови (док су на ТВ екрану исти ти глумци само мали пријатељи), кад мораш да се фокусираш само на филм пред тобом, кад мораш да се покориш биоскопском распореду...

Али, боље је да се направи и тај компромис и да се филм гледа код куће него да се не снима или да се снимају глупости. Стриминг сервиси имају огромне паре, више него класична холивудска студија, и надам се да ће део тога трошити и на мање, езотеричније, чудније, а дубље филмове.

Сведоци смо крупних историјских промена, али и велике ревизије историје. Да ли вам се чини да је свет претерао у "прецртавању" прошлости, у прекрајању неких историјских чињеница, одрицању дела наслеђа?

- Вероватно је то део преиспитивања, у смислу теза-антитеза-синтеза. Мислим да није лоше континуирано или периодично преиспитивати оно што мислимо да је истина или историју јер се испостави да је посреди јаснија перспектива гледања. Али! Мислим да је веома важно да се то ради са конструктивних и добронамерних позиција. У супротном, добијете оно на шта сте, чини ми се, алудирали, то јест, агресивно, идеолошко, џангризаво, злонамерно држање лекција уместо истинске расправе.

Већ деценијама живите и стварате у Америци, али "не одустајате" од Балкана и наших прича. Како сте "помирили" Америку и Балкан у себи?

- И њујоршко и балканско искуство су саставни делови мене и као човека и као уметника. Ја се томе радујем. Географија није битна, људи су свуда мање-више исти. Али, богатство је када се у човеку надопуњују и сукобљавају две виталне културне и интелектуалне баштине. Југославију сам напустио након гимназије да научим филмски занат, али кад сам се вратио тадашњи ме естаблишмент није прихватио. Не чуди ме, јер нисам ни ја њих, њихово корумпирано полтронство и анемичну уметност. Зато сам се спаковао и преселио у Њујорк. Прве професионалне кораке и успехе доживео сам у Њујорку. Након тога сам се враћао да радим у Македонији као странац. Пројекте које сам снимао у Македонији доносио сам из иностранства спаковане, и креативно, и финансијски. Био сам Њујорчанин на привременом раду у Македонији, на Балкану. Иначе, верујем да је свака добра прича универзална. Ако вреди и ако аутор уме да је добро исприча, разумеће је и у Бразилу и у Јапану. Имам такво искуство са својим филмовима и фотографијама. Наравно, аутор мора бити доследан како би га разумели. Мени је јасно да увек радим за најмање две публике, домаћу и страну, и то те тера да будеш посебно пажљив.

Ваш нови филм "Кајмак" (за који сте рекли да је "безобразна комедија") поново је смештен у Македонију?

- "Кајмак" ће имати премијеру на једном великом фестивалу, али не смем још да откривам на којем. У питању је прича о људима који покушавају да добију најбоље од живота, труде се да "покупе кајмак". Хтео сам да снимим љубавну причу за одрасле, комплексну, реалистичну, интересантну, јер су ми мало дојадиле лимунаде где се младић и девојка случајно сретну, заљубе, па се раздвоје, али на крају ипак живе дуго и срећно. У "Кајмаку", два пара живе један поред другог, али се по свему разликују. Почињу да личе једни на друге тек кад се код богатих досели рођака са села, а код сиромашних жена затекне мужа у кревету са продавачицом кајмака.

У најави за нови филм каже се да је реч о "немилосрдној критици малограђанства и лицемерја". Да ли сте инспирацију пронашли у нашој стварности?

- Наравно, лицемерја и малограђанштине има на тоне, али не само код нас. "Кајмак" јесте једно мало огледалце наше стварности, али је и огледалце тога како се лажно живи и у свету. Треба се изборити за сопствену слободу, ма колико то старински звучало. "Кајмак" је "безобразан" из више разлога, али највише зато што се супротставља тренутно наметнутој идеологији. Стаљинизма и ждановизма има колико хоћеш у данашњој светској кинематографији.

После Златног лава и великог броја других признања, постаје ли лакше или теже финансирати нове филмове?

- И једно и друго. Лакше је зато што ја као бренд стојим иза пројеката и постоје финансијери и публика који воле и траже моје филмове. Продуценти знају да ће филмови бити дочекани са интересовањем. С друге стране, теже је зато што продуценти или критичари очекују одређену врсту филма, желе да те ставе у строго дефинисану фиоку, а ја не волим да се понављам, па је сваки мој филм на неки начин различит. Кад су очекивали "После кише", ја сам им дао "Прашину".

Управо је завршен Филмски фестивал у Венецији, на коме је "Пре кише" 1994. доживео "кишу" признања, укључујући и оно највредније. Враћате ли се понекад у мислима у ту ноћ великог тријумфа?

- Немам времена за прошлост, јер се бавим филмовима, причама, сликама, уметношћу коју радим у овом тренутку. Радујем се уметности коју тренутно стварам. На свој начин схватио сам речи великог Ђила Понтекорва кад ми је додељивао десету награду те вечери: "Баста, сињор Манчевски!" Он је хтео да каже да ми је довољно награда на том издању Венеције, а ја то тумачим овако: довољно сам се бавио наградама и признањима, треба се искључиво фокусирати на уметност, макар она била езотерична или несхваћена. Награда довољно за два живота.

Препоручујемо

Свет

0 0

ДРАМАТИЧНИ СНИМАК НЕУСПЕЛОГ АТЕНТАТА НА ЧАРЛСА III: Чула се два пуцња, потом је уследио хаос - инцидент на турнеји 1994. (ВИДЕО)

12. 09. 2022. у 11:30

Познати

0 0

О СВАДБИ "ПСССТ": Шта је Јелена Ђоковић објавила усред венчања (ФОТО)

12. 09. 2022. у 15:46

Култура

0 6

ПРЕМИНУЛА ЉИЉАНА ПАВИЋ, СУПРУГА СИНИШЕ ПАВИЋА: Од ње се емотивним речима опростио Жарко Јокановић (ФОТО)

13. 02. 2026. у 17:47

Култура

0 1

ИЗЛОЖБА УМЕТНИЧКОГ ДУА „ДИСТРУКТУРА“ У НОВОМ САДУ : „Неједнаке географије“ у Студентском културном центру

13. 02. 2026. у 13:09

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације