МЕЛАНХОЛИЧНИ МАЈСТОР СОНЕТА: Истакнути српски песник Крстивоје Илић , један од најбољих савремених елегичара, сахрањен јуче у Шапцу

ИСТАКНУТИ српски песник Крстивоје Илић, кога многи сврставају у ред наших најбољих савремених елегичара, умро је прекјуче у Шапцу, у 84. години, после краће болести.

Фото В. Данилов

Сахрањен је јуче на Новом гробљу у овом граду, у коме је живео последње две деценије.

Рођен у засеоку Вила-леска, у Посавотамнави, школу је завршио у оближњем Драгињу, Вишу педагошку школу у Шапцу, а касније студирао књижевност на Филолошком факултету у Београду. Почео је да пише још као основац, а прве песме су му објављене у тада популарном дечјем листу "Пионир". Објавио је велики број песничких књига, међу којима су "Лабудови над Вила-леском", "Јастреб на нишану", "Елегије из предграђа", "Приговор Орфеју", "Катрени о вину", "Пролеће у Драгињу", као и неколико књига за децу од којих су "Мале љубавне песме" имале 20 издања. Бавио се и преводилаштвом, препевавајући са немачког Хедерлинга, са руског Блока, а са македонског Павловског. Добитник је неколико престижних награда, међу којима су "Круна деспота Стефана" за животно дело и статуета "Бранко Радичевић", као и признања за дела намењена најмлађима "Златни кључић Смедерева" и "Витезова награда".

О његовом песничком стваралаштву похвално су писали Иван В. Лалић, Данило Киш, Милан Комненић, Радивоје Микић, Момир Војводић, Драгомир Брајковић, Јован Пејчић, Миливоје Павловић, Часлав Ђорђевић, Слађана Илић...

Крстивоје Илић и Јован Пејчић, Фото А. Стевановић

Истичући да је, као ретко ко у његовој генерацији, живео за поезију, и од поезије; ово друго - мало теже, др Миливоје Павловић, за "Новости", каже:

- Писао је непоновљиво за све узрасте, укључујући и најмлађе: одавно је постао и писац из читанке. Огледао се и на позоришној сцени као аутор двеју изведених драма - о боју на Мишару и о Немањићима. Ипак, највећи домет остварио је као елегичар, опевајући у форми тешког дистиха овоземаљску привременост и неизбежност нестајања... После три деценије проведене у орфејском немиру у Београду, Илић се пре десетак година вратио у Шабац, где је такође живео готово испоснички.

У српској књижевности и култури, сматра Јован Пејчић, остао је префињени лиричар, мајстор форме, творац неколиких најлепших сонета савременог српског песништва:

- Илић је дубоко уроњен, с једне стране, у традицију српске и светске елегије, а с друге: у наслеђе узвишене родољубивости осведочене сусретом са световном и са духовном српском повешћу, са питањима унутрашњег идентитета личности и народа. Свет је лирски јунак Илићевих стихова: природа у своме бујању и вењењу, живот у долини плача, пролазност, љубав и смрт. При томе је меланхолија тон у којем се догађа и развија укупно Илићево стваралаштво, од почетка (од "Раздора у слуху руже", 1973) до најновије збирке ("Крстовдан", 2021) - увек продорним, свежим, новим језичко-поетским сликама и метафорама пева он о оном најтежем и најболнијем - метафизици стварања, постојања и умирања.

ЗАЉУБЉЕНИК У ФУДБАЛ И БОКС

ПОДСЕЋАЈУЋИ да се Илић огласио књигом "Раздор у слуху руже" и одмах показао да га привлачи онај начин певања који симболизује Рилке, др Радивоје Микић, за "Новости", каже:

- То је једна врста лирског апстраховања, чишћења из песме свега што је емпиријско и тежња да свака реч у песми добије статус симбола. То је било у оштром контрасту са оним што смо сви ми који смо се са Крстивојем дружили могли да видимо: шаљивџија, певач који крије своју певачку вештину у свим ситуацијама осим кад се нађе у шуми на Звездари, заљубљеник у фудбал и бокс, неуморан у сваковрсним путовањима, неко ко је склон да се подсмехне свакоме ко, по његовом мишљењу, није аутентична књижевна појава, ко је нека врста медиокритета. И та противуречност је и у основи путање којом се он сам кретао и у књижевности и у животу.

КИШ: НА ЕВРОПСКОМ НИВОУ

КАДА је Данило Киш седамдесетих година прочитао у часопису "Видици" Илићеве "Сонете за куртизане", изјавио је:

- Ово је европска поезија, штета што још није преведена на француски... Ти као да бежиш од славе - рекао је Киш аутору сонета на заједничкој књижевној вечери у Студентском културном центру у Београду, а ове речи забележио је Миливоје Павловић и објавио у монографији "Венац од трња за Д. Киша".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације