АНДРИЋ ПОКАЗУЈЕ ПУТ КОЈИМ ТРЕБА ИЋИ: Кајоко Јамасаки, о великом подухвату, преводу дела нашег нобеловца на јапански

ПЕСНИКИЊА, преводилац и пензионисани професор Филолошког факултета у Београду, Кајоко Јамасаки, до сада је објавила осам збирки поезије на јапанском и шест на српском, "открила" читаоцима у земљи излазећег сунца Данила Киша, Десанку Максимовић, Стевана Раичковића, Лазу Костића, Васка Попу и Диса.

Фото Никола Скендерија

У Србији и са Србима провела је најтеже године, није одступала ни кад су НАТО бомбе сејале смрт. Напротив, неуморно је обилазила избегличке кампове, казивала своје стихове, шантићевски показујући колико је све ране (сад већ њеног) рода боле. Наша Каја, како је овде одавно зову, недавно је са супругом Хирошијем објавила и нови превод изабраних прича Иве Андрића.

- Пионир међу јапанским преводиоцима био је Танака Казуо који је деведесетих година са Хирошијем одабрао неке Андрићеве приповетке, а сада је изашло реиздање у кући "Генкишово" - истиче Кајоко Јамасаки.

- За ову, нову прилику "освежили" смо превод и додали нове приче. Посебно ми је драго што су међу њима "Ex ponto" и "Немири", као и Андрићев есеј "Његош као трагични јунак косовске мисли". Стилски смо освежили стари превод и дали један експресионистички ритам пишчевом опусу.

Фото Никола Скендерија

Када се први пут на јапанском појавило његово капитално дело "На дрини ћуприја"?

- Као што је својевремено рекла покојна Вера Стојић, пишчева десна рука, Андрић је сматрао да је немачки превод најбоље "срављен" са оригиналом, добар и функционалан.

Тако је, средином седамдесетих, јапански настао на основу немачког превода и ушао у тадашњи капитални пројекат "Књижевност Источне Европе". Занимљиво је и (што сам сазнала много година касније), да је преводилац Мацтани Кенџи био велики пријатељ мог оца. Ето, ништа није случајно.

Шта је за вас најинтригантније у Андрићевој личности и делу?

- У пишчевом фокусу су неправда и зло људског рода, али нам ипак оставља светлост и место за наду. Његова филозофија се препознаје у краткој причи "Мост на Жепи", указујући да увек треба да градимо мостове, без обзира на разне тешкоће и међусобне разлике.

Показује нам пут којим треба ићи. Иначе, за Јапанце је река симбол пролазности, поготово у средњовековној зен-будистичкој поетици. Андрић, такође, говори о пролазности света, али и тражењу једне "непокретне тачке" у њему, моста.

Ваша последња збирка песама носи назов "Тиховање". На неки симболичан начин и она асоцира на нашег нобеловца?

- Када видете пуно неправди у овоземаљском животу, шта се све дешавало на простору бивше Југославије и дешава у неким актуелним сукобима - увиђате да је реч о трагедији која се циклично понавља. Поготово на Балкану, и то од друге половине 19. века до наших дана. Човек тешко проналази правду и утеху, зато мора да се сећа да наш живот није само спољашњи, физички, већ и онај духовни, унутрашњи. Поезија настаје на осећању немоћи речи. Оне можда имају смисла пре но што рат почне: после тога претварају се у пропаганду, понављање општих места,стереотипне слике. Не доносе нам никакву наду.

Зато поезија мора да личи на молитву и тишину.

Фото Никола Скендерија

Проналазите неке сличности између јапанског и православног поимања света?

- Често понављам речи једног дивног научника Морија Никисабра који пореди источне филозофије са хришћанством, односно њихова основна начела у етичком смислу.

Расправљамо шта је лаж а шта истина, поготово када почну ратови. У будизму је права истина она која нам доноси мир, без обзира на то шта кажу судови. Слично је и у мом доживљају православља - када немаш смиреност, не можеш никоме помоћи. Много страсти је много страдања. Савремени људи реч "страст" користе у позитивом контексту, представља за нас нешто лепо. Али, када хоћете некоме да помогнете и свет учините бољим, морате поседовати смирење. Треба да стишате страст јер она замагљује, ствара осећај да си ти једино важно биће на свету важно, подстиче саможивост. Страст може да буде повезана са страхом. Није чудо што ове две речи имају исти корен...Савремени човек у страху је и страсти, најмање има смирења. У томе је његово страдање.

Да ли је тежња ка смирењу највећа сличност између будизма и православља? Ништа се велико не рађа из "буке и беса".

- Да, права истина мора свима да доноси мир. Јапанско друштво за разлику од европских, такозваних напредних земаља, увек је имало осећај заједништва. Индивидуализам није у јапанском духу, тек је ушао са модернизацијом друштва у другој половини 19. века. Ипак, Јапанци и даље имају тај осећај обзира према другом. Отуда строгоћа и дисциплина, хиљаду правила. У православљу је, такође, јасно: људска заједница, пре свега. Ако се тако саборно понашамо, чувамо осећај за другог. То се види и на фин начин остварује у сваком српском манастиру. Нажалост, наш убрзани живот најчешће контролише вештачка интелигенција, одређујући колико треба да се ради и не питајући да ли сте здрави, расположени, да ли можете... Мало је остало места за опуштеност, емоцију, слободну мисао и осећај за другог. А када претера у тој ревносности, радној дисциплини у компјутеризованом свету, човек врло лако и сам може да се претвори у вештачку интелигенцију.

Фото Никола Скендерија

Сусрет са Десанком

У ЗБИРЦИ есеја "Оданде шапуће плава тама" на јапанском језику, насталој од 1991. до 2000, наша саговорница се бавила судбинама људи у извеглиштву, искуством НАТО бомбардовања, филмом "Подземље", распадањем Југославије. Из тог времена посебно издваја сусрет са Десанком Максимовић која јој је говорила како је поезија немоћна пред онима који је не разумеју и да живимо у свету пуном мржње.

- Многи мисле да сам оптимиста, а ја сам песимиста. Али, поезија мора да улива наду - преноси Кајоко Десанкине мудре речи.

Препоручујемо

Култура

0 1

ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом (ФОТО)

28. 07. 2022. у 16:00

Култура

0 0

СУДБИНУ ЈЕ ВЕЗАО ЗА БЕОГРАД И СРБИЈУ: Жанета Ђукић Перишић о новој књизи коју је посветила нашем великом писцу и нобеловцу Иви Андрићу

12. 07. 2022. у 14:30

Култура

0 0

ЈЕЛЕНА, ИСИДОРА И ДЕСАНКА НА ЕВРОПСКОМ ПУТУ: Три наше књижевнице и њихово наслеђе представљене су на "Женској књижевној рути"

29. 07. 2022. у 11:50

Култура

0 3

ЛИТЕРАТУРА ПЛАЋЕНА НАЈСКУПЉОМ ЦЕНОМ: Монографија Миливоја Павловића о Данилу Кишу објављена у Риму

21. 06. 2022. у 14:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације