БЛАГО УСКОРО ПОКАЗУЈЕМО И У ПАРИЗУ: Весна Буројевић, нова директорка Музеја позоришне уметности Србије, о плановима ове важне институције

КАД си на добром путу, све се коцкице слажу. Нема случајности - каже са сигурношћу и препознатљивим оптимизмом историчарка уметности Весна Буројевић, једна од наших сигурно најагилнијих прегалаца у култури, поводом недавног именовања на место директора Музеја позоришне уметности Србије.

Гепрат присуствовао представи наше војске у Лазуазу, Фото архива

Треба јој веровати, јер је за 15 година руковођења шидском Галеријом слика "Сава Шумановић" непрестано држала у жижи (не само) српске јавности, велико дело и трагичну судбину нашег уметника.

- Ово је потпуно различита прича у односу на Саву Шумановића и галерију. Можда је то и срећа, мада се ништа и нико са Савом не може поредити - каже на почетку разговора за "Новости" са нескривеном љубављу Весна Буројевић. - И Музеј има своју, интересантну и интимну причу, пуну занимљивости и изазова. Веома сам срећна што сам добила прилику да га водим са једним сложним колективом. Радим нешто ново уз своје другачије, а опет, велико музејско искуство. Много тога ми је и познато, уосталом, зато сам одмах "улетела" у радове.

Како каже, стицај околности је хтео да се са овом дужношћу ухвати укоштац после најжешћих удара короне, па тако док су се други музеји полако враћали нормалним токовима, они су ушли у грађевинске радове, санацију темеља и комплетну заштиту од влаге.

Музејска зграда је споменик културе од изузетног значаја, реч је о чувеној Божићевој кући из 1836. године. Има своју историју. Наиме, богати трговац Милоје Божић желео је да већ почетком 19. века изгради "европејску" кућу, различиту од уобичајених турских грађевина. Реч је о елитном делу тадашњег Београда, Зернеку, са погледом на Дунав и у близини џамије. Ипак, само је улаз постао "европејски". Фасада западног прочеља је у савременом стилу грађевине прелазног типа из османлијског у западњачки манир. Надстрешница изнад врата, неколико степеника и два стуба који носе малу кровну конструкцију су тај "европејски" моменат. Са задње стране су, пак, уочљиви остаци турске архитектуре.

Интересантна је прича и о самом власнику: пошто се посвађао са кнезом Милошем, Божић никада није живео у овој кући.

Подједнако је интригантан и наставак историје данашњег Музеја. У једном периоду (до 1951) у кући су имали своје атељее многи познати сликари и вајари, између осталих и Тома Росандић. И опет "нема случајности", јер се ту прича укршта са Савом Шумановићем:

- Овде су биле смештене Савине слике, када их је 1939. допремио возом из Шида да припреми ону чувену изложбу на новом универзитету... Садашњу намену кућа је добила 1952. године, а прва директорка била је Милена Николић, сестра чувеног глумца Љубише Јовановића, која се изборила да Музеј добије ову зграду. Објекат је заиста леп, једно је од најстаријих здања у Београду, али, недостаје нам простора. Сместили смо се онако како смо умели и могли. Људи су навикли да кад уђу у музеј он има предворје и неку сталну поставку. Ми немамо ни једно ни друго, јер немамо за то простора. Повремене поставке у улазном су делу и оном који се зове диванана, ту је смештен и клавир, овде су распоређене и столице за неко предавање или промоцију. "Мултифункционални" смо силом прилика.

У таквим условима, како каже, функционишу најбоље што могу. Свакодневно им долазе истраживачи, пошто располажу великом базом података. Све информације су прикупљене на једном месту, сређене и доступне, па је код њих увек - гужва.

- Наша библиотека броји осам хиљада књига. Ту су и стотине хиљада фотографија, ВХС касета, старих грамофонских плоча, позоришних плаката. Имамо предмете старе више од два века. Свакодневно нам пристиже грађа коју треба сачувати. Сада све ово пребацујемо у дигиталну форму.

Обични посетиоци често мисле да ће међу зидовима музеја наћи и позоришне костиме. У том смислу, изневерена су им очекивања:

- Костими се користе колико траје представа, а понекад и за неке друге поставке. Остају у фундусу театара, у нашем музеју их је веома мало. Немамо за њих простора, а и не добијамо их. Зато нам стижу фотографије, лични предмети, па смо тако прошле године добили и дневник учитеља мачевања који је водио неку врсту припрема за час за позоришне потребе. Све је уредно пописано са именима познатих глумаца, од пре четрдесетак година. Дакле, окружени смо најразноврснијим предметима. Иначе, у близини Музеја добили смо два стана на коришћење да сместимо део материјала, али то није задовољавајуће, нити може бити коначно решење.

На питање шта са својим досадашњим искуством може да уради на новом радном месту и који су јој приоритети, наша саговорница одговара:

- Никада немам само један приоритет, увек их је неколико. Једанаесторо запослених ради најбоље што може, збирке су огромне и разнородне. Много је посла пред нама. Сада припремамо изложбу за Српски културни центар у Паризу, која би требало да буде отворена крајем године и зваће се "Српско позориште у Првом светском рату" - позориште на фронту, у заробљеничким логорима, болницама, избегличким камповима и рехабилитационим центрима. Многи глумци Народног позоришта и путујућих трупа као војници покушавали су да се организују и изводе представе на фронту, између борби, с намером да подигну морал у тим тешким данима. У Лазуазу код Бизерте, таквим представама присуствовао је и адмирал Гепрат 1917. године, помажући и пружајући подршку српској војсци и народу.

Иначе, тренутно је у току изложба која је отворила музеј после дуже паузе (због короне и грађевинских радова) под називом "Позоришна посвета" ауторке Биљане Остојић о барду наше сцене Миши Јанкетићу.

- После толико година, имала сам трему на отварању изложбе. Јер, ово је за мене нешто потпуно ново и другачије. На отварању је била породица покојног уметника што је целој причи дало особену ноту. Имали смо утисак да се ради о неком ко је још међу нама.

Приближавање музеја публици, нажалост, много је лакше преко уметника који су нас недавно напустили и оставили велики траг. Тако за следећу годину већ припремамо, поводом петогодишњице смрти, изложбу о једном изузетном, прерано преминулом драмском уметнику. Све су то глумци који су до јуче били међу нама, и још не примећујемо да их нема... Веома је важно да их не заборавимо и да њиховим савременицима понудимо "живо" сећање. То је и наша обавеза.

БАБИЋ И БЈЕЛИЋ

У ПОЗОРИШНОЈ заоставштини Музеја је и велика збирка скица за костиме Милице Бабић, нашег првог школованог костимографа и супруге Иве Андрића. Између осталог, овде се чува и сећање на Јована Бјелића - његове скице за сценографије и портрети знаменитих уметника.

ДОРЋОЛСКА ПОСЛА

СЛЕДЕЋЕ године музеј ће у својој едицији "Драмска баштина" штампати комад "Дорћолска посла" чича Илије Станојевића - на стогодишњицу премијере истоимене представе, први пут изведене 1923. у Народном позоришту.

Препоручујемо

Култура

0 0

ЗАЉУБЉЕНИК У ИГРУ: У Музеју позоришне уметности отворена изложба о Михаилу Миши Јанкетићу

16. 06. 2022. у 12:34

Култура

0 0

ЗАЈЕДНО ЧУВАЈУ КУЛТУРНО БЛАГО: Сарадња Галерије Матице српске и Музеја позоришне уметности Србије оверена споразумом

30. 06. 2021. у 20:31

Култура

0 1

МУЗЕЈ ПОЗОРИШТА НА СТАБИЛНИМ НОГАМА: Министарство обезбедило дванаест милиона динара за санацију темеља МПУС, проблем је и недостатак депоа

19. 03. 2021. у 09:47

Култура

0 1

ПРОФЕСОР ДР ДРАГАН ПАВЛОВИЋ: Иглу за анестезију заменио оловком

16. 12. 2025. у 14:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације