Култура

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Пут до звезда и светлости

Драганa Бошковић

22. 07. 2022. у 09:00

У ПРЕЛЕПОМ амбијенту Атријума Капетан Мишиног здања, сваки садржај на сцени добија додатно племенито значење, у споју представе са идејом Универзитета, где се промовишу наука и мудрост.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Пут до звезда и светлости

То даје већ позитивну реакцију публике. Утолико је тежи задатак оснивача Театријума, летње сцене, да изабере за репертоар наслове који су у сагласности са лепотом и достојанством места, где њихов дијалог одзвања.

"Тесла, светлопис у времену" по тексту и у режији Мирослава Бенке (драматуршкиња Андреа Пољак), у потпуности припада овом простору и било би добро када би трајно био на репертоару Театријума. Уз најаву да је ова Бенкина представа само први део трилогије о нашим највећим умовима (други би био Милутин Миланковић, трећи Михајло Пупин), Театријум долази на прави траг жанра, који га оправдава и промовише.

Проблем специфичног сценског простора, сценограф Борис Максимовић је решио једноставно, али и занимљиво, симултаном сценом, која дозвољава да радња у времену тече скоковито, без хронологије, како у Лици, тако и у Њујорку, на Лонг Ајленду, у Теслиним сновима...) Костим Невене Миловановић није усложњавао асоцијацију, свако је био оно што јесте, са одликама статуса, више него карактера. Нека врста хора из завичаја, а онда и америчких бизнисмена (Марко Чупић, Стефан Миливојевић, Лука Јовановић, Лука Потпарић, Младен Леро, Саша Ђурачевић), коментарисао је радњу, учествовао у њој, или изводио сонгове (аутор Мирослав Бенка), као брехтовско оправдање за нарацију, која је у основи ове, претежне едукативне представе. Са њима је представа о тешкој стварној и душевној борби Николе Тесле са суровим условима капиталиста, који желе профит, без обзира на жртве и етику, постала аутентични епски театар, најпримеренији задатим сценским условностима.

Лепа намера оснивача Театријума да се, као некад пре на истом месту, ту виде млади људи, тек закорачили у свет тешке драмске уметности, у представи "Тесла, светлопис у времену" се показала као веома сврсисходна. Од дечака Тесле (Марко Јакшић/Растко Милутиновић), преко хора младих мушкараца, до Теслиних малих сестара (Милена Брајковић, Ива Камешничанин), младе Сташе Николић (пр градоначелника Њујорка), преко тумача Николе Тесле у напону стваралачке снаге и у стресу вечног неспоразума, врло доброг Милана Никитовића, бардова српског театра, Весне Станковић (Теслина мајка), Хаџи Ненада Маричића (свештеник, Теслин отац), Ненада Ћирића (Томас Алва Едисон), Лепомира Ивковића (Џорџ Вестингхаус), Владана Гајовића (градоначелник Њујорка), до етеричне појаве Тесле у белом, већ ван "долине суза", Драгослава Илића Илкета, цео овај уиграни ансамбл је послужио одано и достојно идеји редитеља, да је само визија пут у вечност, до звезда, до светлости, која је стварни исход великих умова. Уз препуно гледалиште, било је то лепо вече у театру.