НАПАДНА ПОПЛАВА ЛАЖНОГ: Поглед на свет јунака романа нама данас звучи као бајка

ПРЕ више од пола века, Ратко Адамовић (1942) је на велика врата ушао у књижевност збирком прича "Жута подморница" за коју је добио престижну награду, за најбољу необјављену, дебитантску књигу у тадашњој Југославији. Уследило је 17 романа, од којих су неки овенчани признањима "Исидора Секулић" и "Бранко Ћопић".

Фото: Анђела Стевановић

Аутор је остао упамћен и као дугогодишњи уредник трибине "Француска 7", у УКС, у време када се на том месту разговарало и о забрањеним делима пред великим аудиторијуом. Пред читаоцима је његов нови роман "Вечера на Руднику", у изадњу "Прометеја".

Чини се да се ова књига издваја из вашег досадашњег опуса?

- И мене је изнанадио одлазак у свет руралног, односа човека и шуме, у приче о планинским људима с краја осамнаестог века и у данашње време. Да, био сам и сам затечен, а, како знате, књига бира писца. Вероватно је то била неодбрањива потреба да се измакнем из ове нападне поплаве виртуелног, половичног, лажног, развикане осредњости, нападне телевизије, мамутске машинерије кича.

Можда ће читаоци за 50 година помислити да је по среди научна фантастика, јер књига говори да су у Србији, на месту неукусних стамбених блокова постојале староставне шуме које су знале да тихо беседе?

- Вероватно људи у том времену неће бити сигурни шта значе речи; храст, бор, багрем, кестен, јела, буква, оморика и јаблан. Нисам сигуран да сам свесно бирао ове садржаје али, вероватно је био изазов градском дечаку, довести своје ликове на мистични Рудник и ослушкивати њихове разговоре за столом доброћудних домаћина, који су се, архитекти, и сами повукли из градске вреве, на планину, чекајући какав ће бити одговор планине и шумског ромора.

Један од главних ликова, Никола, као да има наднаравне особине?

- Људима из старих времена, наднаравно је било блиско, нека врста пружене руке за преживљавање и тумачење живота. Њихова стална борба са немерљивим силама, шта је за њих био свакодневни живот, нама данас личи на границе реалног. Да, у тешким ситуацијама, Николи испод обрва излећу чудне птице оштрог лепета што потпуно паралише немилог саговорника. А то је само онај праљудски поглед чију смо силину давно заборавили.

Савременом човеку говор оне несебичне старице и мудрог старца изгледа као да приповедају бајке...

- Да, њихов стварни живот, говор и поглед на свет, нама данас звучи као бајка, а само је говор човека са планине, уроњеног у неокрњену природу, која чије и узвраћа одговоре. На пример, старица говори о прању кошуља преминуле младе у сакупљеној кишници, за који каже да је вода коју је пала с неба и није додирнула земљу, говори као о ритуалу који је узноси и посвећује.

У роману људи се чуде причама професора Петра о његовим путовањима кроз књиге које чита...

- Сва снага књижевног дела јесте у могућности да читаоца преведе тамо, на другу страну, да му помогне да урони у свет имагинација, који је често и стварнији и важнији од профаног, свакодневног живота. Отворите књигу, зароните у текст пред вама и када после неког времена склопите корице, видите да је пала ноћ, да је поноћ, да свиће, да сте у својој соби у којој вероватно и нисте били, или је то био неко вама сличан кога сте оставили да вас сачека у вашој фотељи, да сте се вратили са далеког путовања, богатији, наравно.

Може ли садашњи читалац бити у дослуху са световима о којима пишете?

- Ко би знао. Данас се награђују, рекламирају и ваљда добро продају књиге исповедања, причање о себи (а књижевност није причање већ приповедање). Популарне су књиге где су наши класични писци главни ликови. Можда грешим душу, мени је то несхватљиво. Писац ваљда ствара своје ликове и нове светове. Све ми то личи на дечака који сања да буде витез, па онда седи уз оклоп великог витеза, додирује га, хоће да га расклопи, стави неки комадић на себе, све сањајући да би он тиме постао витез. 

ПОПОДНЕ У КЕМБРИЏУ

ВЕРОВАТНО вам је још у сећању када је, пре десетак година у Кембриџу једно послеподне било посвећено вашој књижевости...

- Руку на срце, било је узбудљиво. У сали у којој су вековима беседили, предавали, износили историјске идеје, читали нове књиге стари бардови и достојанственици, слушате како тим простором плови ваш диван српски језик, пун музике и прелива уз енглески превод. Гледате како људи из сале фотокопирају део прочитаног текста и траже да им се потпишете. Наравно, у нашој културној јавности то је прошло без икаквог гласа и одјека. Али, зар би то могао бити повод да се одложи перо и устане од стола.

Препоручујемо

Култура

0 0

ТЕСЛИН СВЕТЛОПИС И БАНОВИЋ СТРАХИЊА: У Капетан-Мишином здању током лета богат уметнички програм на "Театријуму"

08. 07. 2022. у 10:15

Култура

0 0

ДИЈАНИ МИЛОШЕВИЋ ЕВРОПСКА НАГРАДА ЗА ПОДИЗАЊЕ СВЕСТИ О КУЛТУРНОМ НАСЛЕЂУ: Наша редитељка освојила признање "Хелена Ваз да Силва"

08. 07. 2022. у 11:28

Култура

0 0

СУБОТИЧКА ИГРА "У КОМ ФИЛМУ ИГРАШ": Дигитално надметање инспирисано добиртницима награде "Александар Лифка"

08. 07. 2022. у 12:05

Култура

0 1

ОФЕНБАХОВ "ПАРИСКИ ЖИВОТ": Мадленианум отвара јубиларну сезону музичким спектаклом

08. 07. 2022. у 12:37

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације