ЗЛАТНА ДЕЦЕНИЈА СА "ЧЕТИРИ ЗЛАТНЕ ПТИЦЕ": Поводом четрдесет година од смрти једног од највећих писаца Меше Селимовића

СВЕ велико што је Меша Селимовић написао настало је између 1960. и 1970. године. Седма деценија двадесетог стољећа је златна деценија Меше Селимовића.

Са Андрићем, Фото Архива

Она је изњедрила "четири златне птице", оваплотивши тако Селимовићев поетски симбол из романа "Дервиш и смрт": роман "Тишине" (1961), кратки, савршено изведени роман "Магла и мјесечина" (1962), ремек-дјело "Дервиш и смрт" (1966) и његов пандан - роман "Тврђава" (1970). То је деценија пуне зрелости, зенит стваралачке снаге, пуне освојене и достигнуте стваралачке слободе, пуне поетичке и језичке самосвијести.

Језик и традиција

У тој деценији је настала знаменита Селимовићева језикословна књига "За и против Вука" (1967); књига која показује писца савршено изграђених ставова о језику, али и изнијансираног односа према традицији. Можда је тај изграђен однос према језику и традицији био пресудан услов да се напишу велике ствари. Књига "За и против Вука" више је Селимовићева аутопоетичка него језикословна књига, и ми је тако разумијемо.

Селимовић је романом "Тишине" освојио, а кратким романом "Магла и мјесечина" раскошно потврдио изнијансиран, "еластичан" и "флексибилан" језик, способна да искаже и понесе емотивне нијансе и ломове, духовне преокрете и преображаје, интелектуалну дубину и метафизичке слутње. Селимовић никако и нипошто није антивуковац, али жели да оплемени Вуков и вуковски језик оним што му - по његовом мишљењу - недостаје: способношћу да изрази интелектуалне и емотивне дубине и нијансе; да се и у прози примакне поетском ритму, што ће остварити романима "Дервиш и смрт" и "Тврђава". Не носе случајно два Селимовићева романа наслове једне пјесничке збирке ("Тишине") и једне пјесме Стевана Раичковића ("Тврђава"), чију је поезију високо цијенио и много волио.

Селимовић је и написао да наслов "Тврђава" дугује Раичковићу и његовој пјесми. Природно је да ће један (не)скривени пјесник показати дистанцу према Вуку када је ријеч о интелектуалним и емотивним изражајним могућностима језика и да ће своју традицијску линију везати за Гаврила Стефановића Венцловића, па преко Симе Сарајлије - за Његоша.

Његош је, за Селимовића, пјеснички и језички врх; Његошев језик је емотивно изнијансиран, интелектуално доминантан у српској традицији. Вуков језик је од овога, а Његошев од оба свијета. Вуков језик је и "антејски", земаљски и овострани; Његошев - земаљски и небески, овострани и онострани, који обухвата видљиво и невидљиво. Тај напон мисли и напор ријечи "да обухвате небо и земљу и човека разапетог међу њима, то је поетска снага Његошева", а правац и путоказ Меши Селимовићу. Књига "За и против Вука" је књига - за Његоша. Тој традицији припада и емотивно осјетљива, као јасика треперава, усмена балада. Од Његоша би та линија ишла до Јована Дучића и Милоша Црњанског, па до самог Меше Селимовића. Селимовић је, више имплицитно, приближио Дучића и Црњанског.

Није Црњански био равнодушан према Дучићевом шуштању звезда, иако је за себе и своје пјесничке саборце говорио да они морају даље.

Нико у другој половини XX вијека није урадио за Дучића колико Меша Селимовић. Да ништа друго није урадио, имао би часно мјесто у српској култури. Меша Селимовић је први вратио Дучића у књижевни живот књигом "Јован Дучић, Стихови и проза" (1952!), када је Дучић био идеолошки анатемисан. Упркос неминовним идеолошким компромисима, Селимовић је изрекао неколико судова трајне вриједности и актуелности, особито о Дучићевој љубавној и, нарочито, дескриптивној поезији; и рекао је то прије других. Селимовић је, са Живорадом Стојковићем, приредио два репрезентативна издања Дучићевих Сабраних дела, "сарајевско" (1969) и "београдско" (1989). Мирно, господствено и достојанствено бранио је и одбранио Дучића, Стојковића и себе у полемикама са Елијем Финцијем и Марком Ристићем.

И "сарајевска" Дучићева "Сабрана дјела" појавила су се у седмој, златној, деценији, годину дана прије "Тврђаве". Задивљујуће је колико је Меша Селимовић урадио између своје педесете и шездесете године, у седмој деценији XX вијека.

Андрић, Меша и Црњански, Фото Архива

Овладавање романом

Писац се, прво, "ухватио укоштац с језиком", не знајући тачно, али слутећи, шта тражи, радећи на духу нијансе, а онда се, прошавши кроз читаву деценију плодног ћутања (1951-1961), усмјерио на овладавање техником романа. Његов животни циљ је био да напише животно дјело - о најстаријем брату Шефкији, партизанском мајору, стријељаном по пресуди војног суда у Тузли крајем 1944, зато што је из магацина Главне управе народних добара, "узео кревет, ормар и још неке ситнице", како би дочекао своју жену, "која је случајно остала жива у концентрационом логору". Незацјељива рана је тражила свој књижевни израз.

"Тишине" су биле роман-првијенац. Меша Селимовић је био погођен негативним односом Касима Проића према овом роману у студији "Чинити и бити": умјесто да се бави великим романима "Дервиш и смрт" и "Тврђава", овај философ-критичар се "највише задржао на `Тишинама`, роману који писац квалификује као "гријех мога почетка". Роман је неупоредиво више златни наговјештај него "гријех почетка". Ристо Трифковић је својевремено тачно осјетио мисаону и емотивну снагу првог Селимовићевог романа, а брижљиву интерпретацију и изнијансирано вредновање понудиће знатно касније Славко Гордић, истичући његов рефлексивно-асоцијативни и гномски слој. Ово је роман завидне мисаоне, лирске и поетске снаге. "Тишине" су донијеле заокрет ка роману. Јунак је емотивни, усамљени контемплативац, интелектуалац. Интелектуалност, лирска и рефлексивна природа романа усклађене су с избором јунака. Уведена је и тема изгубљеног брата. Овим романом се родио романсијер Меша Селимовић, а то је догађај.

За кратки роман "Магла и мјесечина" писац је говорио да му је "артистички најуспјелије дјело", мада му је налазио и озбиљне мане. Зоран Глушчевић је у овом кратком роману препознао наговјештај даљег развоја Меше Селимовића, оцијенивши га као мало ремек-дјело и право књижевно-умјетничко откриће; у њему је све саткано од магле и мјесечине дато у нијансама - и у предјелима и у токовима свијести. Снага дјела је у сугестивности и у интимној драми унутарњих монолога, у нијансирању унутарњих вибрација. Унутарњи драматичан живот, нијансе, деликатна емотивна стања, ирационално, нагонско у наговјештајима, скривању и откривању - то је оно до чега је Селимовићу изузетно стало и што је он хватао фином мрежом језика. Ако се томе додају интелектуалност и контемплативност, рефлексивност својствена јунацима "Тишина", "Дервиша и смрти" и "Тврђаве" - у средишту смо Селимовићевих поетичких преокупација. Овај кратки роман непосредно претходи великим романима и својеврсна је пишчева припрема за њих. Писац је истицао нов начин сликања ликова: "свака личност говори сама о себи, у домену своје властите психологије, својим индивидуалним језиком". Дјело је израз новог пишчевог стваралачког поступка, преломно у Селимовићевој еволуцији. Приповиједање је субјективизовано и лиризовано. Фокализаотри су главни ликови романа. Свијет се сагледава из четирју перспектива. Полиперспективизам у приповиједању и укрштење унутрашњих монолога главна су својства приповиједне технике. Усклађени су језик и јунаков унутарњи живот; освојен је "занат"; писац је нашао у језику што је тражио; савладана је техника романа.

Велики романи

Писац је могао да се врати својој животној теми - братовој погибији и својој живој рани. Дводеценијска временска дистанца омогућила је естетизацију - приповједачко моделовање бола. Андрићево књижевно искуство - да се догађаји о којима пише помјере у прошлост и историју - било је и за Селимовића поуздан путоказ, па је радњу "Дервиша и смрти" помјерио у осамнаесто, а "Тврђаве" у седамнаесто стољеће. Главни јунак је Ахмед Нурудин - "Свијетло Вјере" - осјетљив, образован, дубок; усамљеник и контемплативац, оклопљен догмом као штитом од живота. Он је оличење прве ријечи у наслову романа - дервиш, и то најтврђег, мевлевијскога реда, свијетло и чувар вјере и догме. Његов брат Харун је без кривице ухапшен и прав убијен, јер је "сувише знао", а од тога тренутка почиње дервишев преображај и дедогматизација: он почиње да вјерује "у страхоту умирања, у страх пред том непрозирном црнином". Братова смрт ослобађа дервиша од догме и сачекује га на крају романа. Страх, превасходно страх од смрти, постаје доминантно Дервишево осјећање послије Харуновог хапшења. Отуда наслов "Дервиш и смрт", који погађа саму срж ствари.

Када је "бич власти" погодио Ахмедовог брата Харуна, и Нурудина је "расјекао, до крви", ставивши га пред дилему која је постала жижна тачка романа:

"Шта сам ја сад? Закржљали брат или несигурни дервиш? Јесам ли изгубио људску љубав или сам оштетио чврстину вере изгубивши тако све?"

Ахмед Нурудин је, дакле, мисаон, осјетљив, располућен човјек, расјечен "до крви"; човјек унутарњег раскола, што га приближава јунаку "Злочина и казне". Његов преображај иде од најтврђег догматика, до шејха - вође дервиша мевлевијског реда - преко побуњеника и организатора побуне, дедогматизованог, осветољубивог и властољубивог кадије, који ће, у кључном тренутку, издати свога друга Хасана и изгубити главу. Он излази из догматског дервишког оклопа, пред изазовом граничне ситуације у којој се нашао прихватајући ризик политичких игара и по њега погубних искушења власти.

Селимовић је указивао на блискост својих романа романима Достојевског. То поређење је Назиф Кустурица развио у компаративну студију, ослањајући се на Бахтинову идеју дијалогичности, односно полифонијског романа. То вишегласје је очевидно већ у "Магли и мјесечини", али доминантно у "Дервишу и смрти", односно "Тврђави". У оба велика романа гласови јунака су изразито дијалогични, често драматични, и носиоци су различитих, опречних и супротстављених идеја. По дијалогичности, радњи и сукобима оба велика романа имају елементе драмског. Уосталом, "Дервиш и смрт" је имао интензиван позоришни и филмски живот. Селимовић, као и Достојевски, вјерује у причу с преокретима и обртима, са занимљивим, по правилу драматичним догађајима - убиствима и злочинима.

Блиски су по концепцији књижевних јунака, по њиховој унутарњој расцијепљености и преображајима, и драматичним односима; по дубљем, метафизичком значењу приче; по односу статичких и динамичних мотива, акције и контемплација; по постојању неког великог интелектуалног проблема у основу радње романа и сукоба међу ликовима и међу вриједностима. Никола Милошевић је и поводом "Дервиша и смрти" писао о колизији међу вриједностима као основној метафизичкој теми романа. Није пакао овога свијета у томе што су вриједности достижне или недостижне, већ што су, и пошто буду достигнуте, у великој колизији. Дервиш је од текије био подигао бедем вјере, али се тај бедем урушио као зиданица на пијеску пред Харуновим хапшењем и његовом смрћу. Дервишова жртва љубави зарад текије и бедема вјере показује се варком и грешком.

Покушај Нурудина да ослободи невинога брата из тврђаве доводи у питање шејхов живот и слободу. Ни муселим, ни муфтија, ни кадија - носиоци власти и правне моћи - ни не желе да озбиљно размотре дервишеву молбу. Кадија ће употребити цитате из Курана за одбрану правног насиља и Харуновог убиства. Када се догма и власт удруже, страда човјек, па био он Харун или Ахмед, писар или шејх текије - бива обезличен, изгубљен и невидљив под догматским општим мјестима и пред слијепим и глувим вратима власти. Човјеку од вјере и угледа немогуће је да сазна истину о судбини свога брата, његовој кривици и казни, преко институција система. И Нурудин и Харун су пред тим институцијама понижени, ситни и изгубљени.

Пред дервишем се отворила "тамна област живота" коју је само "црна машта" могла исплести. Не само што се догма распукла пред ужасом догађаја и околности, што је остао само "го човјек и гола кожа", већ су Нурудина обузела негативна осјећања. Пошто правним средствима не може задовољити правду, лаћа се власти, ослањајући се на мржњу, освету и људске пороке. Човјек контемплације постаје човјек акције; режира побуну, употребљавајући невине људе од угледа и утицаја, производећи и сам зло. Власт се не може вршити чистих руку, па Нурудин губи све: част, пријатеље, завичај, породицу, живот.

Хасанов лик има, прво, композицијску функцију - он је проналазач и приређивач Нурудиновог рукописа. Он на крају романа преписује и потписује његов мото - "да је сваки човјек увијек на губитку" - претварајући мото романа у његову поенту, затварајући фигуру круга и потврђујући прстенасту структуру романа. И врло образовани Хасан понавља Нурудинову филолошку "грешку", односно деформацију цитата: у светом тексту стоји да је сваки невјерник увијек на губитку, а Нурудин и Хасан универзализују исказ, стављајући умјесто ријечи невјерник ријеч човјек и појачавајући тиме песимистичко виђење човјека у свијету; обојица су у томе сагласна.

Круг је омиљена Селимовићева ријеч и честа ријеч Ахмеда Нурудина. "Круг" је наслов недовршеног, постхумно објављеног Селимовићевог романа, а оба велика романа - "Дервиш и смрт" и "Тврђава" - у овом су знаку. Оно што је наизглед "само" формални поступак, постаје пресудан чинилац у погледу на свијет:

При крају романа "Дервиш и смрт" дервишу долази младић кога је мајка послала дервишу у текију. Та мајка је једина, изгубљена љубав Ахмеда Нурудина, а младић би могао бити дервишев биолошки син. Дервиш и јуноша се огледају један у другом: дјечак наивно завиди Нурудину на његовој срећи, видећи у њему своју идеалну будућност. Нурудин у дјечаку види свој промашени живот и испуштене алтернативе, слутећи дјечакове заблуде и губитке. Дјечак је дошао да понови судбину свога оца: да затвори и понови круг; да склопи сижејни прстен. Круг нема краја...

И у "Тврђаву" је уграђено животно искуство писца. Љубав с иновјерком је несумњиво аутобиографске инспирације. Када је 1953. изненадно изгубио посао на Филозофском факултету у Сарајеву, Селимовић је пуне четири године обилазио уреде и установе, руководиоце и чиновнике, без резултата. Уградио је то искуство у лик Ахмета Шаба из 17. вијека, у "Тврђави": "фантазмагорична, кафкијанска слика људске немоћи" дочарана је у лику Ахмета Шаба; била је то "реалистична слика живота". Лично искуство је уздигнуто до архетипа. То може књижевност, умјетност приповиједања.

Роман "Острво" (1974) говори о изолованости двоје старих људи на острву; читан је прије него што се појавио у изразито идеолошком кључу. Од писца је захтијевано да избаци два поглавља: "Треба ли да умре стари мандарин" и "Туђа земља туга је голема". Ова два поглавља су проглашена за политичке памфлете. Достојанствени Селимовић је то одбио и роман се у цјелости појави у београдској "Просвети".

"Сјећања" (1977) су Селимовићев духовни тестамент и књижевна аутобиографија; идентитетска књига; пишчева аутопоетика, односно експлицитна поетика. Предрагоцјена књига српске културе.

Селимовића су привлачиле савремене прилике и савремени догађаји; дух побуне је зрачио из студентских немира 1968. године. Ту атмосферу скицирао је у недовршеном роману "Круг" (1983), постхумно објављеном.

Противник сепаратистичког лудила, дезинтеграције Југославије и разарања српске културе, којој је свим бићем припадао, противник тенденција у култури Босне и Херцеговине, Селимовић је морао напустити Сарајево и прећи у Београд, трајно и судбински везан за српску књижевност и културу.

Супруга Дарка и ћерке Маша и Јасенка, Фото Архива

Компаративна књижевност

Повратници из рата и побуњеници су омиљене и честе фигуре које се јављају у Селимовића из романа у роман. Сваки његов повратник из рата је лично поражен, готово опустошен, враћен у свијет у којем нема ништа, у узнемиравајући мир којем не може нити жели да се прилагоди; сваки постаје побуњеник на свој начин. Сваки је понижен од оних који су у ратно доба градили своју друштвену позицију и моћ, увећали имовину и стекли новац и утицај, не хајући за моралне обзире. С разлогом је Селимовићев први роман "Тишине" довођен у близину Милоша Црњанског и његовог "Дневника о Чарнојевићу" (Р. Вучковић, М. Недић). Тачно је да је Селимовић истицао Иву Андрића као првога писца међу савременицима. Од Андрића се могао научити дистанци: помјерити збивања и ликове два ("Дервиш и смрт") или три вијека уназад ("Тврђава"), успоставити временску, историјску и емотивну дистанцу, причати своју причу, историјски увјерљиво контекстуализовану, конкретно амбијентирану, али универзалну. С Андрићем га везује свијет о којем пише - Босна и Сарајево. Али "Тишине" су ближе Црњанском и "Дневнику о Чарнојевићу".

Прстенасту композицију налазимо и у Андрићевој "Травничкој хроници", и у "Проклетој авлији", али артистички можда најуспјелију - у "Сеобама" Милоша Црњанског. На плану поетизације прозе, њене лиризације, а поготову ритмизације, Селимовић је неупоредиво ближи Црњанском него Андрићу. Дубока меланхолија, трагично осјећање свијета, лиричност прозе и њено помјерање на емотивном и ритмичком плану према стиху све до укидања граница између стиха и прозе, заједничке су особине најбољега Селимовића и Црњанског. Та сличност је уочљива и на плану симболизације појединих пјесничких слика, па и на плану односа према природи. Уочљив је значај неба и воде у Селимовићевој прози, што је у "Сеобама" Црњанског веома наглашено.

Подстицај за лирско, емоцијама врло набијено казивање, па и за ритмизирање прозе о породици долазио је и од америчког писца Томаса Вулфа и његовога романа "Погледај дом свој, анђеле". Селимовић је о Вулфу и његовом роману мислио веома високо и спомиње га у "Сјећањима" као једног од најзначајнијих писаца за сопствени развој.

Ма колико био близак роману Достојевског, Селимовићев роман је - упркос смјештању радње у XVII и XVIII стољеће - дјело XX вијека, а његов главни јунак је врло близак егзистенцијалистичком роману и по осјећању страха и стрепње, и по сукобу са свијетом који му је страшан и туђ, и по неутврђености у вјери која се показује као догма неспособна да помогне човјеку у конкретним животним приликама, и по граничној ситуацији у којој се налази, и по побуни, и по "прљавим рукама", и по паду. Нурудинова прича је наша, али и европска модерна прича о човјеку као вјечном губитнику. Велики роман дубоко укоријењен и у српску традицију, и у европски роман. "Дервиш и смрт" је велики европски роман, а Меша Селимовић велики европски писац.

Препоручујемо

Култура

0 2

ЗАУВЕК УСПРАВЉЕН СТОЈИ ИСПРЕД НАС: Велики празник у Андрићграду обележен откривањем споменика Меши Селимовићу и трибином "Европа и Русија"

28. 06. 2022. у 23:33

Култура

1 2

СПОМЕНИК МЕШИ СЕЛИМОВИЋУ: Манифестација Видовданске свечаности у Андрићграду

27. 06. 2022. у 11:23

Култура

0 4

УРУЧЕНА НАГРАДА "МЕША СЕЛИМОВИЋ": Добитница Весна Капор признање примила из руку Милорада Вучелића (ФОТО/ВИДЕО)

11. 05. 2022. у 11:27

Панорама

0 0

КО ЈЕ БИО МЕША СЕЛИМОВИЋ: "По националности сам Србин, из муслиманске породице!" Преживео усташки логор

26. 04. 2022. у 17:01

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације