ЈАКА И ЧВРСТА МЕРА ВРЕДНОСТИ: Српско друштво у временима која долазе мора бити друштво знања, компетенција и креативности

Иван Негришорац

05. 07. 2022. у 12:44

ДА је у времену модернизма и постмодернизма, па и у времену транзиције и суочења са изазовима глобализма, опстанак сваке друштвене заједнице и националне културе могућ пре свега као облик највише креације до које долази таква заједница, то је поставка која не би требало да изазива велике недоумице.

ЈАКА И ЧВРСТА МЕРА ВРЕДНОСТИ: Српско друштво у временима која долазе мора бити друштво знања, компетенција и креативности

Фото Д. Дозет

Уколико једно друштво развија праве, аутентичне облике идентитетске самосвести, па још уз то отвара широке перспективе подстицајних развојних процеса, онда то друштво може рачунати на то да ће успешно изградити сопствени опстанак и креирати достојанствену будућност. Српско друштво у временима која долазе мора бити друштво знања, компетенција и креативности, а томе ће најзначајније подстицаје давати управо институције са јаким појединцима у њима. Улога највиших научних и културних установа неког друштва у том погледу је изузетно велика, а не може бити замењена никаквим сурогатима који ће се често, по логици интелектуалних инфлаторних удара, појављивати онда када треба направити раздор унутар система вредности који је једна култура успешно изградила.

Српски народ јесте јединствена целина, али је та целина раздробљена на различите државне ентитете, па је стога обавеза свих научних и културних установа да буду на истом истраживачком, сазнајном задатку. Иако су услови рада понешто различити у појединим областима и регијама, ми ипак живимо у једној култури, а та чињеница би требало да буде пресудна и за поредак вредности које у тој култури постоје. Стога је сарадња установа као што су Српска академија наука и уметности, Академија наука и умјетности Републике Српске, Српска књижевна задруга, Матица српска, затим сарадња свих универзитета, али и других нивоа школског система, сарадња стручних асоцијација, уметничких удружења и слично, све то представља категорички императив који се никада не сме превидети. Само у таквој заједници српска наука, уметност и култура могу бити и остати чиниоци који заједницу интегришу, стандардизују и унапређују.

У том погледу велику улогу има Академија наука и умјетности Републике Српске. За свакога од нас, новопримљених чланова, велика је част, задовољство и радост што смо постали саставни чиниоци тако часне и одговорне установе. Овакав чин - који се збио 22. децембра 2021, о 25-годишњици конституисања установе - свакако представља несумњиви вид признања за све оно што је човек урадио у основном домену своје креативне моћи, свеједно да ли је реч о језику, књижевности, уметности, философији, друштвеним и хуманистичким наукама, природним и техничким наукама или неком другом облику стваралаштва. Наше лично, интимно задовољство, међутим, није и не сме бити кључни разлог на којем се првотно појављује или коначно завршава сам чин оваквог признања.

Рећи пак да тај чин свакако представља додатни мотив који ће нас покретати на нова прегнућа и нове напоре, то свакако јесте исправно становиште, искрено упориште и пожељна пројекција на основу којих свако од нас може да креира развојне линије сопственог живота и стваралаштва.

Када улазимо у овакву установу каква је АНУРС, ми улазимо у један изузетно користан и подстицајан простор дијалога и међусобног одмеравања, које би свакако требало што мудрије и целисходније осмишљавати. Шта то конкретно значи, могао бих понајбоље да покажем у креативној пракси која представља основно поље моје личне делатности: дакле, у књижевности и проучавању књижевности. Бити члан АНУРС-а, то значи да као песник треба да се суочите са стандардима које су упоставили један Рајко Петров Ного или Гојко Ђого; ако сте уметник приповедања, онда сте суочени са стваралачким стандардима Моме Капора, Радослава Братића, Мирослава Тохоља, Милована Витезовића, па и једног Петера Хандкеа; а ако сте проучавалац књижевности и културе, онда сте у дијалогу са стандардима Светозара Кољевића, Славка Леовца, Радована Вучковића, Љубомира Зуковића, Новице Петковића или Дарка Танасковића. Могли бисмо, са нешто више ризика и струковне несигурности, али и са великом извесношћу у погледу опште корисности различитих типова научних сазнања, овакав низ проширити и разгранати. Ако сте историчар, социолог, философ и сл., онда се суочавате са стандардима Милорада Екмечића, Милана Васића, Петра Мандића, Рајка Кузмановића, Алексе Бухе, Рада Михаљчића, Славенка Терзића, Драгана Симеуновића и др. Ако сте лингвиста, онда вас обавезује поглед на дело Слободана Реметића или Срета Танасића. Ако сте редитељ, онда вас чекају високи домети Емира Кустурице, на пример. Ако је о медицини реч, онда вас обавезују стандарди Србољуба Живановића, Љубише Ракића, Владимира Кањуха или Небојше Лалића. Ако разговарамо о математици, онда је ту Стеван Карамата. Ако о природним наукама, онда је Александар Грубић, Драган Шкорић, Слободан Вујић. И тако даље, и тако ближе.

Када уз помоћ свих ових књижевника, уметника и научника поставите вредносну скалу, онда можете јасно видети да су поменути ствараоци изградили јаку и чврсту меру вредности која важи не само на државном, административном и географском простору Републике Српске него на целини српске књижевности, уметности, науке и културе. Таква мера јесте не мали подстицај за све оне који, као носиоци истинске креативне енергије, могу само да пожеле да изграде понеки важан путоказ на свом развојном путу. Народна изрека каже: "С ким си, онакав си!" Томе бисмо могли додати једну врсту варијанте на задату мисао, па рећи: "Онакав покушај да будеш какав замишљаш да би могао бити! А ближњега свога сагледај као позитивни подстицај за свој непоновљиви, јединствени животни пут!" Ако на овакав начин приступимо једни другима, онда има наде да нас неће појести мрак међусобне суревњивости, презира и мржње који онемогућују свако озбиљно заједништво, па и могућност заједничког рада на добробит целе заједнице. Имајући све то на уму, то би требало да значи стални подсетник на то да сопственим изборима утврђујемо кључни контекст за испољавање како индивидуалног тако и колективног поретка вредности. Избор одређених образаца и стандарда, али и представа о стваралачким дометима појединаца, редовно су укључени у сам чин вредновања и успостављања друштвено релевантне хијерархије вредности.

Но, ни ту се овај ланац стваралачких веза не завршава! Академија наука и умјетности Републике Српске јесте установа чврсто срасла са Републиком Српском и њеном укупном судбином. У том смислу је један од важних задатака Академије и њена брига о Републици Српској, као политичкој и државној тековини српског народа решеног да на просторима које традиционално насељава, обезбеди достојанствени опстанак у садашњости и будућности. Стога је Академија преузела, преузима и преузимаће важне задатке на које никада не сме заборавити, а такав један подухват исказује се у Енциклопедији Републике Српске, али и у читавом низу научних монографија, зборника радова, научних скупова, округлих столова и других облика активности. Успостављањем највиших стандарда у оквиру разноврсних поља креативности у науци и уметности неопходно је да се, увек изнова, утврђују основе за даљи опстанак и напредак српског народа како унутар Републике Српске тако и на свим просторима где живи, ради и делује као самосвестан, аутентичан народ са специфичном и препознатљивом историјом и културом.

Све то, дакако, може се успешно и ефикасно обављати само под претпоставком да сви ми добро и поуздано знамо у каквом укупном свету живимо и радимо. Стога не смемо никако заборавити да се наше бављење науком и уметношћу одвија у условима поодмаклог процеса глобализације света, а да је саставни део тог процеса садржан у настојањима великих центара моћи да мање народе изложе процесима јаких дезинтеграција, асимилација, па и њиховог нестајања као специфичних заједница. У том смислу добро и поуздано знање треба да послужи као основа за пројектовање јаких и ефикасних облика политике помоћу којих је могућа адекватна заштита и обезбеђење опстанка читавог народа.

Такав велики, усуђујем се да кажем и узвишени задатак могућ је само уколико као научна заједница делујемо саборно, у заједништву, у сталном дијалогу и у настојањима да унапређујемо укупне услове нашег народног и свечовечанског напретка. Само тако може се показати и потврдити да је знање одиста моћ и да може бити искоришћено за ваљане, хуманистичке циљеве како индивидуалног узрастања тако и народног опстанка и напретка.

На много паклених, демонских начина показује се како знање отвара не само простор напретка него и простор злоупотребе, са чак претећим облицима свеукупног уништења света. На нама је, међутим, да се знањем и креативношћу таквим негативним визијама света одлучно супротставимо и да понудимо много лепшу и хуманију алтернативу.

Рекох, а вреди и поновити: велика нам је част, задовољство и радост, али и огромна одговорност, што смо примљени у тако часну и одговорну установу каква је Академија наука и умјетности Републике Српске! Време у којем живимо препуно је разноврсних искушења, паклених интрига и лажних комбинаторика из којих никаква срећа не може произаћи, а с таквим изазовима једино се знањем, слогом, храброшћу и упорношћу можемо изборити. Академија и њој сродне, сестринске установе имају у свему томе важну, огромну улогу која се никада, никада не сме потиснути нити заборавити! Ако то не заборавимо, онда има наде за све нас! Ако заборавимо, онда смо изгубљени! Нека нам Бог буде на помоћи! n

(Беседа у име свих новопримљених чланова АНУРС, Бања Лука, 17. мај 2022)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

САУЧЕШЋЕ ПОРОДИЦАМА, ИЗДРЖИТЕ Познати потресени масакром на Цетињу - бројне објаве на мрежама, отказани наступи