У ОВОМ ПОСЛУ МОРАШ БИТИ МИРАН И СРЕЋАН: Софија Јуричан о лику јаке и рањиве капетанице у "Авионџијама", глуми, одлуци да остане у Србији...

ЈЕЛЕНА БАЊАНИН

03. 07. 2022. у 10:00

РАЗИГРАНИ дух навео је Софију Јуричан да седне на бицикл и преко калдрме на Угљари, како се некада звало панчевачко насеље у ком је одрасла и у чијој близини су снимљени готово сви значајни домаћи филмови, од "Балкан експреса" до "Ко то тамо пева", крене пут уметности.

У ОВОМ ПОСЛУ МОРАШ БИТИ МИРАН И СРЕЋАН: Софија Јуричан о лику јаке и рањиве капетанице у Авионџијама, глуми, одлуци да остане у Србији...

Фото Наташа Илић

Јездећи на двоточкашу, стигла је до престонице где је 2004. дипломирала на Факултету драмских уметности. Ту је освојила награде "Др Бранивој Ђорђевић" за дикцију и "Мата Милошевић" за највишу оцену из глуме и највећи просек из осталих предмета. Још током студија упознали смо је путем телевизијских таласа као Светлану у "М(ј)ешовитом браку".

Наставила је да ређа бројне улоге у позоришту и у серијама "Звездара", "Луд, збуњен, нормалан", "Истине и лажи", "Златни дани", "Радио Милева"... Нову сезону "Авионџија" освежила је ликом капетанице Викторије Бабић, која је истовремено јака и рањива.

- Она је сазревала у мушком свету. Школовала се за пилота и поредила се са мушкарцима, али има сензибилност и све "типичне проблеме" жене - од пе-ем-еса до тога да је самохрана мајка која се поново заљубљује и верује да је могуће да успостави нов приватан живот.

Ништа није црно-бело, Викторија са једне стране има способност да се са проблемима носи "мушки", а са друге је веома осетљива. Веома ми је драго што у "Ер Србији" имамо жену пилота, а надам се да ће их бити и више, као што их је све више и у свету. Изузетно ми је драго и да се разбијају предрасуде да је то пре свега мушки посао и да таква професија не може да се споји са приватним животом. Све може. Знам много успешних жена које су мајке више деце, и дивим им се, и мислим да је све могуће. Потребни су само снага, воља, мотивација и организација - прича за "ТВ новости" Софија Јуричан.

Колико себе препознајете у ликовима јаких жена?

- Чини ми се да сам изузетно осетљива. Тако би бар рекли они који ме познају, а људи са стране ме доживљавају као борца и јаку жену. Не могу да судим о себи, али од мене је доста тражено још када сам била дете, још од основне школе. Велика очекивања су ме вероватно изградила у неког ко може и мора да испуни оно што испланира.

Шта сте открили о себи кроз уметност?

- Уметност је за мене можда и најбољи начин да говорим о важним темама или да ослободим из себе различите особине и емоције којих нисам била свесна. Велика дела и речи аутора који се баве разним темама, нека су врста канала преко којег можеш много тога да испиташ и прођеш кроз личне трауме, недоумице, проблеме, искуства и разне животне фазе. Лакше ми је било да кроз литературу и рад на ликовима сама превазиђем екстремне ситуације и да видим како ликови пролазе кроз различите животне догађаје, а како бих ја. Увек ми се допадало када је дело друштвено ангажовано и када кроз улоге третирам разне друштвене теме.

Још у младости указивали сте на потребе запостављених друштвених група. Од тога ни данас не одступате?

- Као амбасадор добре воље при УН, радила сам са ХИВ позитивним људима, сексуалним радницама, трансвеститима и уопште члановима вулнерабилних група. Из тог бављења осетљивим групама и темама потиче и садашње преиспитивање мушко-женског идентитета којим се бавим на докторским студијама. Тек сам на другој години, па је докторска теза још у припреми. Вероватно ће бити питање мушког и женског идентитета преко лика и дела Саре Бернар. Реч је о жени која је играла највише мушких улога у првој половини 19. века.

Та тема је још осетљива и није до краја испитана у психологији и медицини. Постоје недоумице и сукобљена мишљења на тему мушког и женског у сваком од нас, где је граница и ко сам заправо ја. Од почетка студија глуме бавиш се тиме ко сам ја и ко је тај кога играм. Као глумац потребно је да имаш емпатију, уђеш у туђу кожу и повежеш се са оним кога играш преко личног искуства, које не мора бити исто, али може бити слично ако доноси одређене емоције.

"Истине и лажи", Фото Промо

У серији "Истине и лажи" ускочили сте на место Борке Томовић у улози психотерапеута.

- Било ми је драго да играм такву улогу јер их до недавно код нас није ни било. Моја мама је завршила психологију и годинама је психотерапеут. Људи се од скоро не стиде да потраже психолошку помоћ и подршку. Чини ми се да је направљен искорак, али и поред тога се дешавају страшне трагедије, поготово младим људима. Било би добро да се психотерапија уведе у образовање, као и многи други предмети.

Од раних двадесетих идете на психотерапију. Колико је упознавање сопствене душе за вас благотворно?

- Много ми је помогло, али се дешавало током сазревања, и на Академији, и са пријатељима, као и на психотерапији. Упознавање душе је у ствари непрекидан процес за који нисам сигурна кад је почео, а вероватно се неће никада ни завршити. Ни не треба.

Шта је утицало да се определите за глуму?

- Као мала била сам имитатор, на приредбама сам играла главне улоге и увек сам забављала, госте, људе по кафићима и кафанама. После сам била рецитатор у основној и средњој школи, била сам члан драмског клуба гимназије "Урош Предић" и део драмског клуба у културном центру у Панчеву. То је био предвидив след, нешто ме је вукло глуми, али нисам била сигруна. Чак је требало да се преселим у Италију, већ су сви папири били предати, и никад ми није пало на памет да ћу одмах бити примљена.

Фото Милена Анђела

Одлазили сте на далеке дестинације и упознали разнолике културе. Које путовање вам је било најзначајније?

- Захваљујући УН путовала сам по неким егзотичнијим местима. У Мексико Ситију сам била као амбасадор УН, а и са ФДУ сам посетила Мексико и тамо смо чак играли наше дипломске представе. Мексико ми је био као да сам на некој другој планети. На истоку је Оман за мене био нешто сасвим другачије, као и Луксор у Египту због свих знаменитости које можеш тамо да обиђеш. Упознала сам људе из читавог света са најнеобичнијим причама и искуствима. То су била путовања која су, поготово у том периоду, у двадесетим годинама, била пресудна за искуства и нове ставове које сам успоставила.

Да ли вам је пало на памет да бисте глумом могли да се бавите негде у свету?

- Када сам имала 27 година, Сидел Берлин, четворострука добитница награде за најбољи социјални програм у Америци, позвала ме је да дођем у Њујорк. Она је водила једну од трупа и ишла сам код ње на радионице, а она ме је запазила и охрабрила речима да бих била врло успешна и да имам дара за употребу драме као помоћ људима који имају трауме.

Међутим, тада сам већ увелико играла у Атељеу 212 и била заљубљена у посао. Од почетка сам имала озбиљан репертоар и велики број представа, а и била сам сувише срећна у свом кругу пријатеља, лепог живота и напредовања у оквиру ове професије. Тамо, пре свега, играш стране држављане, а поготово је тешко женама јер морају да испуне низ естетских услова. Улоге људи из нашег региона или из Русије би сасвим сигурно сузиле опус коме сам тежила. Тешко да бих тамо могла да играм Шекспира или Молијера, а овде је то итекако могуће.

Са Марјаном Тодоровићем и Бојаном Ковачевић Гајин у "Авионџијама", Фото Hype продукција

Са ове дистанце се ни мало не кајете због одлуке да останете?

- Заиста не. Волим да сам међу својима и то ми је најважнији предуслов да бих била срећна. Никад нисам ишла за амбицијом и професионалним успехом по било коју цену. Не могу уопште тако да функционишем, а у овом послу мораш баш бити миран и срећан да би могао да га радиш.

"М(ј)ешовити брак", Фото М. Коковић

УВАЦ ЈЕ НЕСТВАРНО ЛЕПО ОТКРИЋЕ

НА снимању "Авионџија" Софија је често проводила тринаест сати, уз то је играла представе и одлазила на гостовања, али каже да је била спремна на напоран темпо.

- Припремила сам се на три или четири месеца таквог рада знајући да ћу ићи на заслужени одмор. Сада сам на Увцу, коме сам се по други пут вратила. До короне уопште нисам познавала Србију као што је сад познајем. Стварно нисам знала да је тако лепа. Не могу да опишем речима каква се лепота налази око Мећавника, а Увац је за мене нестварно лепо откриће - истиче глумица.

Павле Поповић, Фото Наташа Илић

БИЦИКЛОМ НА СНИМАЊЕ

КАКО нам глумица прича, прво је покојни тата Софију као малу возио на бициклу, а она данас са унапеђеним моделом "јури" на Аду, пијацу и чак на сет.

- Одскора мој бицикл има и батерију, тако да је сад електробајк. Идем до 40 на сат, а купила сам опрему, односно кацигу и рукавице за заштиту. Од маја наовамо, и на снимања долазим бициклом. Од Улице 29. новембра, па преко "25. маја", до Сајма треба ми пола сата. Кренем у шест и у пола седам сам прва на сету - објашњава Софија Јуричан.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

БЕКИМ СЕ ВИЂАО СА МУШКАРЦИМА: Бранка тек после смрти сазнала - ово никада неће моћи да преболи