КОСОВСКИ ИСПИТ: Коначно сам решење разазнао у реплици Обилића, коју дотад стопут прочитах или чух с екрана

Драган Хамовић

28. 06. 2022. у 13:45

ДУГО сам, за свој грош, размишљао како би могло да изгледа свођење рачуна на Последњем или Страшном суду.

КОСОВСКИ ИСПИТ: Коначно сам решење разазнао у реплици Обилића, коју дотад стопут прочитах или чух с екрана

Фото: "Новости"

Да парафразирам једног надреалисту: лако ћу за вечност, како се изборити са минутима и секундама... Како у томе небројивом низању секунди и минута властитог живота, испуњених грешчицама, грешкама и местимичним погоцима, остварити превагу богочовечанског лика? Како ће нас мерити Судија, од Сунца светлији? Како се, и пре Суда, из живог котла дана и година извући као човек, усправан и достојан, поред свих нискости и слабости, свега нехата и немара, крај свих подавања злу у разним маскираним облицима...

Било ми је стало до одговора, колико год остао духовна ленчуга, ни студен нити врућ. Коначно сам решење разазнао у реплици Обилића, коју дотад стопут прочитах или чух с екрана. Мислим на Обилића из драме "Бој на Косову" (1989) Љубомира Симовића. Драма никад није изведена, али је на брзу руку филмована, за јубилејску утеху и пригоду. Опаднут на кнежевој вечери од стране Вука Бранковића, политичког смутљивца и завидљивца, оклеветани Обилић овако печати обраћање господи за трпезом: КАКВИ БУДЕМО СУТРА, БИЋЕМО ДОВЕКА. Неке реченице осветле више него што се може чинити. Сетим се тучаног менталног терета пред испите на студијама, борбене тензије на испитном попришту, испуњења након проласка. Установа испита, у реченом часу, сажима у нашем одговору све шта јесмо и шта смо чинили. Обилић је, до косовског испита, могао бити свакојак. Остао је, довека, снимак завршног подвига.

И Јелена, умна кћи кнеза Лазара, у посланици свом духовнику, нада се милости "на дан страшног испита". И не само она. Суд је пропитивање. Полагање рачуна. Разумео сам да је томе племенитом нараштају Видовдан био дан када су полагали испит с ове стране, у историји, крвави колоквијум пред последњи испит на исходу историје. Такав, лазаревски одговор био је припреман барем два претходна века, и чином и тумачењем чина. Према речима Данила Бањског: "Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овога другима будемо." Све је то срочено убрзо по косовском збитију, спремно за уградњу у усмено предање, као у нерукотворено отпорно здање бунтовних и трпељивих поколења у ропству. "Боља ми би похвална смрт него са поругом живот", глас је Лазара из Даниловог списа: "Гледах доње бојеве и избројих горње почасти"...

А могао сам "исто то само другачије", о косовском испиту читати и код Зорана Мишића. Косовско опредељење је, закључује велики модерни критичар, "онај последњи, беспризивни одговор којим се одговара на питање о смислу човековог постојања". И такво питање разликује и повезује испитни Видовдан од других бојева, заједничких и појединачних, свима знаних и необзнањених. Час шести или седми. Не знам. Бог зна.

Описујући Његоша као трећег и најмоћнијег тумача Косовског завета - јер је Његош моћан посредник песничке истине као потпуније истине - дуго скрајнути Жарко Видовић не испреда о великој наметнутој причи колектива која прекрива и заклања појединце. Небеско царство је, истиче Видовић, "свештена поезија" као Литургија, "и оно се збива само у човеку појединцу", кроз његово уздизање над ситуацијом. Пола века је потискиван и Андрићев допринос мишљењу Његошеве "косовске мисли". А написао је, посебно важно за нас данашње, да без извесног негирања стварности, није могућа ни мисао камоли акција против зла. Зло нашег доба управо нас непрестано примирује, анестезира, да и не помишљамо на отпор. Јер је премоћно, умрежено и технолошки супериорно. Ако акција није могућа на глобалном, могућа је на појединачном плану, који се отима свачијој контроли. Одатле све почиње. И краја нема.

Данас, знатан део овдашњих аспираната на статус елите, изузетних и коректних, понаша се као да се брутална реалност заједнице (коју би да предводе) не догађа и њима. Одмахују на опомињуће чињенице што потврђују жежену историјску свест народа из кога потичу, спрдају се и досађују на само спомињање Косова као савремене муке наше земље и сународника, камоли "косовског завета" или "косовског опредељења". Тако да их глобални и локални контролори "режима истине" могу похвалити за велику храброст и независност мисли. За такве је, рецимо, "морална нула" светски писац који се, ратних и лажљивих деведесетих, окренуо према нама, да сагледа овдашње "хоризонте изблиза", походио и упорно помагао наша старосрбијанска гета. Док се већина наших изузетника и бавила једино потребама својих личности. У време друштвеног мира, човеку ништа не смета да се бави властитом личношћу и да је до миле воље глача, писао је трезвени и нимало романтични Слободан Јовановић: "Али у доба друштвених криза, када појединац има више да живи за своју групу него за себе сама, њему није потребно васпитање, него му је потребна идеологија. Само му она може дати снаге за оне напоре и жртве које се тада од њега траже." Али, понеки нису одавде, случајно се затекоше међу нама, где духом не припадају, надрасли овдашње скучености.

Фото: Новости

Његош је, према Видовићевим речима, учинио Косовски завет актуелним "кад је изгледало да је нововековна култура (епохално затворена у свој хоризонт) тражила од српске интелигенције да завет заборави и да се тако коначно европеизује!" Свака криза доносила је нови нанос смисла Косовског завета. Не мислимо само на конзула Милана Ракића, који облачи комитско одело и прикључује војводи Вуку да, збуњен и затечен, дочека да чује своје заветне стихове на тек ослобођеном Газиместану. Шествековна облетница Косова постаде жижна тачка у календару кризе што се захуктавала, прозва на испит генерацију умешену у државном привиду најбољем од свих привида. Митолози новијег доба као извор свих новијих зала оглашавају тај ритуал "културе сећања" на Газиместану. Притом пропусте да укључе у драматургију тога наратива и претходне поворке обесправљених Срба Косоваца запућене у главни град своје слободне земље да потраже основну заштиту живота и имовине. Без одзива. Чак је једна случајна, ординарна реченица званичника у налету, о томе како нико не сме да бије поштен свет, звучала историјски у акустици јавног глувила или мрмљања на голо насиље према "живљу" без заштите.

Сећам се, на Слободишту, у лето 1988. године, после изведене Мијачеве поставке "Путујућег позоришта Шопаловић", Јован Ћирилов публици објављује да је, за догодине, наручио комад о Косовском боју од нашег најбољег драмског песника. С пролећа 1989. године, у Малој библиотеци СКЗ, појавила се драма Љубомира Симовића у бордо омоту. Драмски песник погађа жицу од прве сцене, у којој се, на раскршћу, срећу медикус из Призрена и слепи боговидац, монах Теофан. Не знам зашто управник ЈДП-а није одржао обећање, али је Шотра снимио нискобуџетни ТВ филм, приказан о Видовдану. О филму као филму нећемо, осим да укажемо на небеску глумачку поделу (Жутић, Тадић, Пепи Лаковић...), премда остаје чињеница да је ово играно остварење, једино о прекретном догађају српске повеснице, у безбројним репризама, допрло до најшире јавности.

Током НАТО рата, људи на улици отресито одговарају медијским репортерима користећи језгровите реченице утиснуте из Шотриног филма. Песма косовских бораца, композиција Душана Каруовића на Симовићеве крилате дистихе, улази у мотивациони репертоар борбених јединица за најтеже задатке. Звездин стадион, та жестока маса, ову прозрачну лирску песму углас пева, налазећи у тим речима своје речи. Симовићев комад, потом и скраћиван, на сцени и даље неизведен, продире у мас-медијски простор, остајући поезија шекспирске стилизације и модерно стапање с предањем. Текст је, током година, надвисио и самог аутора. Из нашег епохалног хоризонта комад је потврдио надвремени смисао "косовског опредељења", ни мрзилачког ни крвожедног становишта. На пример, у Лазаревој молитви за постојаност: "Нек немамо ништа, до једно зрно соли! / Ал, нек све буде / њиме осољено..." Или у Кнежевом одговору пред погубљење: "Живот човеку вреди онолико / колико је спреман да га плати..." Лазар је изнова потврђен, великом поезијом. Проза је нешто друго, она снижава, ако и сама није у основи поезија.

Сваки је човек, у потенцијалу, Лазар. И витанијски и косовски. Хоће ли се, као Лазар, победно остварити, и на каквоме испиту, у коме боју, друго је питање. Јер, ко себе надиђе, надјача страх или ускрати какву дневну добит, на путу је неког далекосежнијег добитка. Велики кнез се постаје, макар у ретким повлашћеним тренуцима, за памћење и помињање, најпре у себи и пред собом. Остало је лакше и када није нимало лако.

Фото Архива

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

УПОЗОРЕЊЕ: Грешка којом МЕД претварате у ОТРОВ - унос ове намирнице може бити штетан по ваше здравље