ИНТЕРВЈУ Сликар Милан Циле Маринковић: Мој унук би требало да буде краљ

Горан Чворовић дописник из Париза

26. 06. 2022. у 16:00

ИМАЛИ смо вољу, знатижељу, хтели смо све да упијемо. Мале ствари су нам биле велике. Моја генерација је драстично закорачила у уметност и пратила је све токове и дешавања, код нас, и у свету. Данас је то можда површније. Није тако истражитељски, као што смо ми то радили.

ИНТЕРВЈУ Сликар Милан Циле Маринковић: Мој унук би требало да буде краљ

Фото Горан Чворовић

Тако, у разговору за "Новости", истиче бард српског сликарства Милан Циле Маринковић, који време сада проводи између Београда и Париза. Разговарамо у близини његовог атељеа, поред Цркве Светог Јована Крститеља у живописном градићу Со, у олисталом париском јужном предграђу, по чијим парковима лујевског типа црпе надахнућа и енергију.

У Грачаници сте управо заокружили успешну годину излагања, у циклусу између два лета. Колико вам значи награда коју оданде носите?

- Иза мене је врло плодан и активан период. Пре тачно годину дана сам у Културном центру Србије у Паризу имао концепцијски оригинално осмишљену изложбу. Затим је у Музеју Херцеговине, у Требињу, приређена мини-ретроспектива прилагођена мојим сећањима на одласке у Дубровник и колонију у Почитељу, веома значајну у моје време, када сам се лепо дружио са сликарима из старе Југославије. Трећа, недавно отворена у Дому културе у Грачаници, десет година после моје посете Дечанима, заокружила је овај важан циклус.

Веома сам дирнут наградом "Лонгин" која ми је додељена за животно дело. Заступала ме је кћерка Даница. Изложио сам углавном нове, актуелне слике. На њима се виде последице ковида. Има много црвене боје, преживљавања болести и умирања. То је била епидемија смрти мојих колега и пријатеља, који су одлазили један за другим. Тешко ми је то пало.

Колико су све ове трагедије које се тренутно дешавају у свету, инспиративне за сликарство ма колико мрачно било?

- То нестајање људи и година мора да се обележи. Не изгледа сјајно, али такве ствари су се дешавале много пута раније, па је свет поново налазио и боју, и живот, и ритам. Свет се увек опорави од трагедија. Долази ново време, које ће то све да попуни.

У којој мери је важна улога уметника да о свему томе остави траг?

- Мене су увек додиривале те ствари, умирања, ратови, разарања. Још од Вијетнама. То су велике катастрофе. Правим своје омаже, али с другим расположењем. Покушавам да кроз слике вратим оптимизам. Сликао сам ових дана на тераси на огромном платну тенисерку, жену с феноменалном косом. Ово је време тениса. Посећивао сам Ролан Гарос још када су играли Настасе и Виландер. На слици је млада особа која у паузи борбе за бодове, или после завршетка меча, с партнером, прави предах на трави. Поред ње је њена велика торба. То је повратак неком нормалном животу, и то ће се поново догодити када Новаку опет буду дозволили да заигра на свим турнирима.

Могу ли оптимизам и вера у бољи свет да се врате кроз сликарство? Има ли човека који може да одоли правој поруци са платна? Успева ли да учини свет чистијим, бољим, здравијим?

- Успе да пробуди нешто код обичног света. На изложбама, кад разговарам с њима, пред сликом, коју сам некада правио у парку, атељеу, или неком другом месту, желели су да комуницирају, да поделе са мном своја размишљања, да се распитају. И увек су то била занимљива егзистенцијална питања, многих који на својим зидовима немају ништа друго осим фотографија. То даје наду да није све на овом свету узалудно.

Верујете ли у младе?

- Младост је најлепше време. И ја сам млад у односу на неке који су пре мене били стари.

Нисам тако желео, али сам из књиге о деветоро наших париских сликара остао сам, једини, девети. Они остали, моји пријатељи, с којима сам заједно излагао, нестали су. Уместо нас долазе неки други, млади, којима мора да се верује. Не постоји други избор.

Фото Горан Чворовић

Шта има младост из ове епохе што ви нисте имали, и шта сте ви имали, а они данас немају?

- Нас је све интересовало, у свим сферама, без обзира на то да ли се радило о спорту, уметности, политици или музици. Била нам је довољна једна плоча Реја Чарлса или Мика Џегера, да нас неповратно инспирише. То је било славно време, наше, и Боувија, Дилана, Меркјурија. Имали смо жељу да путујемо, да истражујемо, да будемо на лицу места, да изблиза пратимо нове догађаје.

Сакупљали сте животне сокове из различитих извора, а данас је све на једном месту, у једној справи, мобилном телефону. Ту је све што младе интересује?

- Морао сам физички да будем у непосредној близини догађаја које сам желео да пратим.

Али, данас је ново време. Дешавања су из године у годину све бржа и схватам да је то нормално. Све је приступачније, али носи са собом замку да се не буде присутан у правом тренутку тамо где би можда требало или, чак, морало да се буде.

Занима ли младу гарду у вашој породици, вашег унука Стефана Карађорђевића, сликарство?

- Чест је посетилац у мом атељеу. То је и његов простор. Има свој мали штафелај, на коме се увек мењају његови папири. Увек узме највећу четку и пуне теглице акрилика! И стално слика жустро, ново, апстрактно.

Како гледате на то да ће баш он, можда, једнога дана бити краљ Србије?

- Мој унук би, по мени, требало да буде краљ када дође његов ред. Још је мали, али дубоко граби у живот. Веома је знатижељан и пун воље, енергије и снаге. Има и своје тегове за вежбу.

Можете ли да замислите Србију једнога дана, за педесет година, с вашим унуком Стефаном као краљем? Како би та Србија изгледала?

- Била би то нека нова Србија. С више раскоши. Можда са летећим аутомобилима? Ко зна. Колико време иде брзо, можда све буде космичко. Али, биће то свет у коме ће емоције и даље да буду најважнија ствар. И где ће слике и даље да шаљу опомену.

Фото Горан Чворовић

ПОВРАТАК У БУДУЋНОСТ

ДА ли је ово време сишло с ваших слика на улице? Је ли ово поп-арт време са инстант догађањима?

- Град је пун вреве и догађаја с мојих слика! Има посвуда тог мог миљеа. Некад ме изненади сцена када у животу видим своје моделе и ситуације које сам сликао пре двадесет, тридесет година. Некако ме то тргне, да вратим сећања.

ВОЛИМ ЦРКВЕНА ЗВОНА

ДОК разговарамо, с цркве одједном одјекну звона, јако и одсечно, да на тренутак прекидају разговор. Из поштовања, пуштамо их да дуго и у миру одзвоне своје.

- Волим звона. Њихов звук означава и време, и живот, и венчање, и смрт, и крштење, и побожност. Увек када се огласе, застанем. Подсећају ме на детињство. Имао сам, можда, три, четири године, слушао сам, увек изненађен, тај њихов продорни звук, у Платичеву, поред Руме, у Срему, уз моју мајку Меланију Черевицки.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

САУЧЕШЋЕ ПОРОДИЦАМА, ИЗДРЖИТЕ Познати потресени масакром на Цетињу - бројне објаве на мрежама, отказани наступи